Свињска ногица у пасуљу..или како не смете да запросите девојку..

Глођем данас оне лепљиве ситне кошчице из свињских ногица које сам извукла из куваног пасуља..
Не могу да вам објасним колико их волим..
Толико да ме је баш брига што се умажем као прасе и што кристалну чашу моје прабаке, из које волим да пијем црно рујно вино, обложим лепљивим пасуљем толико да подсећа на лонче..

Глоцкам ја ногицу и тако се сетим пијавице..у ствари дечка кога сам тако звала јер..

Шта да вам кажем..нико није савршен па ни ја. Тако је и могао да ми се омакне тај језиви тип фрајера..дечко пијавица.. Ма, фин је био, пажљив и све то, али од оних који финоћу и доброту некако изврну у патолошку упорност да добију оно што не желите да им пружите..

Знате тај случај..насмеши се, донесе чоколаду, умиљава се, а онда вам предложи да идете са њим на свадбу теткине куме испод шатре и да тамо будете једна од 572 званице..
А Вас срамота да одбијете јер је тако фин..и онда мрзите и куму и тетку и свадбу и њега и шатру..и себе што не кажете будалетини у старту да се гони са све својом финоћом..

Парафразирам, наравно, али верујем да је сада јасније о ком типу хуманоида је реч..

Пар пута сам пијавици на леп начин објаснила да се ја нећу удавати, свакако не за њега, али је то некако узимано као успутна опаска на коју не треба обраћати пажњу, нарочито ако буде дочекана уз смешак, гигантску чоколаду и карту за позориште..

И тако ја одлучим да му практично покажем да не долази у обзир и да га натерам да он раскрсти са мном..
Учинило ми се да би тако могло бити лакше..
Смислим план и првом приликом, онако необавезно, поменем како бих не знам шта дала да опет пробам прави домаћи пасуљ са свињским ногицама, онако меканим, сочним, пихтијастим, какве је само моја бака умела да спреми..

Настаде општи хаос у старој господској београдској фамилији..
Кренула јурњава за пријатељима пријатеља који су некада макар начули да постоје људе који живе тамо негде на селу и, замислите, гаје домаће свиње..

Не знам како су решили проблем свиње и ко је уопште и под којим условима пристао да им закоље свињу само због ногица, јер поуздано знам да они немају замрзивач и месо купују на "три шницле" или "300 грама од бута", али слутим да се неки домаћин лепо овајдио на рачун породице чудних људи..

Какогод, једног уторка бејах свечано позвана на предстојећи породични недељни ручак..
Под породицом сам подразумевала врле родитеље, али се испоставило да је још пар пријатеља било вољно да проба тај кулинарски специјалитет по рецепту "преко дебеле везе" добијеном од главног кувара једне надалеко чувене скадарлијске кафане..

Све у свему, ручак је био врхунски..
Једино што никоме нисам напоменула да ја ногице из пасуља једем рукама, да се умажем до лаката, да ми је цела фаца до очију облепљена пасуљем и остацима куване кожурице, а чаша са вином на крају престане да буде провидна..

Потпуно сам уживала, занесена одличним ручком и апсолутно сигурна да сам решила проблем пијавице, док у једном моменту, са све коскицом коју сам сисала међу зубима, потпуно шокирана нисам приметила да су моји домаћини, на чије сам првобитно згражавање рачунала, сви до једног заглибили коске, насмејани и одушевљени новим открићем..
Наиме, ти људи нису појма имали да је ручак неизмерно слађи када се једе рукама..

Збланута, видех пијавицу, са све замазаном белом кошуљом и лептирком, коју је тако лепљивим рукама одвезао у пола посла, како се смеје од уха до уха..и гласно изговара..

- Ти си жена мог живота. Венчаћемо се за разумних два месеца.

Није ми се учинило поштено да се до краја обрачунам са сиротом ногицом. Онако умазана сам збрисала колико ме ноге носе.

Па ја у "разумних два месеца" не бих могла да се одлучим да ли бих се удала за Кијану Ривса, а не за замазану пијавицу из фине београдсе породице која је у стању да се за пола сата врне у гумењаке из којих им је предак искорачио пре двеста година..
И која ме не пита, него одлучује шта ћу ја да радим за два месеца и шта је разумно..

Нема те финоће брате рођени..
А ни теби срећна живота са Београђанком након што си омирисао куване свињске папке, ја да ти кажем..