Срби као историјски пример самопоништења..

Рођена сестра моје нане се удала за Србина, јединог претеклог члана породице испод усташког ножа. Сви до једног су завршили у некој од бројних јама у Лијепој њиховој..

Као официр, чика Богдан је мењао градове по налогу службе, па га је моја баба-тетка пратила и тако обишла добар део те наше бивше државе.. Изродили су двоје деце. Кћер и сина. Изродили, а боље да нису, када већ морам да лајем..

Када је кћер оцу саопштила да се удаје за Хрвата, чика Богдан је пресвиснуо. Молио је своју мезимицу, причао. Али, није вредело, као што су залуд биле и приче о усташком зулуму који је преживео, а за које је од детињства знала. За њу су то биле бесмислице из давне прошлости..

Да зло буде веће, будући зет је био пандур..

Недуго затим се оженио и син. За своју сапутницу је изабрао Муслиманку. Само њу и ни једну више..
Чика Богдан више није имао речи.. Ћутао је, о свом јаду забављен, надајући се да неће доживети да се покају..

Залуд нада. Деведесете су лупале на врата а звери су се пробудиле и изгмизале из дубина у које су згуране пола века раније..

Зет пандур је у међувремену постао начелник полиције и један од главешина злокобних Зенги. Оба сина, чика Богданова унука, су са поносом, као ЧИСТОКРВНИ и ПРАВИ синови "неовисне Хрватске" постали чланови ЗНГ и узели пушке у руке.

Чика Богданов син, будући да је живео у Сарајеву са тазбином, сасвим природно и опуштено је на главу ставио зелену берету..као прави истински Муслиман..

Брат ми је добар део младости провео на ратишту, што као редован војник, што након мобилизације, у рату који Србија није водила. Често је умео да позове да му донесем пљуге и нож који је крио у посебном делу ормана. Заузврат ми је остављао документа која није смео са собом да носи.

Колико пута се на линији раздвајања преко нишана гледао са родом рођеним, никада нећемо сазнати..
С обзиром да су се сви живи вратили кућама, никада нико није ни потезао то питање..
Али се више никада нисмо видели нити реч разменили..
Чика Богдан је тихо, без речи ископнио и само се угасио попут догореле свеће..

Не требају нама Србима непријатељи. Ми смо генетски деформисани и уклети да сами себе уништавамо до границе самопоништавања..
Жао ми је чека Богдане..и Вас и оних сличних Вама који су избегли јаму да би им рођена деца са радошћу ускочила у исту, пљунувши пре тога на своје претке, своју крв и све људско у себи..