Ресторан "Тито" на аутопуту је место које углавном не пропуштам када се из Београда враћам за Ниш. Добра храна, мирно месташце, хладовина, пријатан простор.
Тако је било и овога пута, мада је изгледа прошло превише времена од задње посете. Сада су од ресторана остали само име и офуцане фотографије Маршала по зидовима. Ресторан је данас турско свратиште за камионџије. Нигде српског, све је написано на турском, конобари не умеју ни реч да прозборе на језику земље у којој су пронашли ухлебљење.
Но, не мари. Волим турску кухињу, па смо одлучили да, као по обичају, ту вечерамо. Чим смо пришли пулту, девојчурак који глуми конобарицу нам скреће пажњу да не рачунамо на свињетину. Служе само телетину и пилетину јер је то ТУРСКИ РЕСТОРАН. Добро, нисам то ни питала. У принципу је логично, не разумем чему напад пре него што зинем. Наручили смо паприкаш, патлиџан са телетином и салату.
Добра клопа, не могу да кажем. Након што смо спуцали и последњу мрвицу, затражила сам рачун. Конобарица ме гледа као да сам полудела. Пита да ли плаћам у динарима или еврима. Гледам је бело.
- Ми смо тренутно у Србији, зар не? Овде је једино легално платежно средство - динар. Барем колико ја знам.
Одлази, домунђава се нешто са Турчином, враћа се и каже - 1350 динара.
Не знам да ли је био у питању 2500-ти километар који сам прегазила за задњих пар дана или ме је изиритирао њен наступ, али сам по први пут у животу ја затражила рачун. Не фигуративно, већ прави, папирни.
Војкан ме само гледа и не коментарише. Моје жуте минуте нису баш честе, али када наиђу, познаваоци прилика ме заобиђу. Госпођа "рачун" то није могла да зна али очито није била ни довољно мудра да препозна. Појавила се са фискалним исечком - 1440 динара. Питам је у чему је фазон.
- Ако хоћете мање да платите, нисте требали да тражите рачун!!!
Питам је да ли је нормална, али ме гледа као да не капира шта сам рекла. Крене да ми објашњава да је рачун такав јер у каси немају патлиџан него морају да куцају супу!
Е, ту је већ претерала. По Нишу затварају прчварнице због пар десетина динара јер нису издали рачун. Јер, то је законска обавеза, зар не? Чак и у држави у којој закони смрде по ћошковима без потребе да их ико поштује. Безобразно сам одбрусила:
- Аха, а можете ли ми рећи шта вам инспекција каже када им дате овакво објашњење?
Чаробна реч - Инспекција! Турчин очито још увек није научио да наше инспекторе можеш лако да поткупиш са тањиром супе и саламом за понети.
Створио се крај нашег стола у моменту. Види се да јако добро зна шта та реч значи иако су му све остале измакле. Конобарица му очито објашњава у чему је проблем, човек се окреће ка мени и каже - нема патлиџан. Никада нема патлиџан. Махне руком момку за пултом, он дотрчава до стола са дигитроном и показује ми укуцан број - 840 динара. Маше руком - нема патлиџан. Довољно је да толико платим.
Гледам га и питам се у којој паралелној стварности ја живим. Одмахујем главом. Ја своје рачуне плаћам, не треба ми попуст због туђег безобразлука.
Каже клинцу нешто, овај позива - вероватно газду, видим турско име на дисплеју. Пружа ми телефон да се са њим ДОГОВОРИМ. Жао ми је брајко, мене су од малена научили да добро пазим коме дозвољавам да ми плати пиће, а камоли вечеру. Нећеш. Вадим новац и бацам га на сто питајући се зашто мени све ово треба.
Турчин иде за мном покушавајући да ми врати новац нон стоп понављајући - Нема патлиџан. Конобарицу нико није научио да се заустави на време, па себи даје за право да ми добаци:
- Шта ТИ уосталом хоћеш? Никада се нико не буни на нижи рачун, само теби не одговара.
Вероватно нећу пожелети ни да видим патлиџан дуже време. И нећу више давати омаж Маршалу. У крајњем случају, можда је и заслужио да га Турци поставе на место на које ми нисмо умели, дајући му на (лажној) важности.
Горак укус у устима не може да спере укус патлиџана који у крајњем случају нисам ја ни појела. И остаће ми питање која је то линија коју не можемо и не смемо да пређемо. Која је то сума новца и ниво понижења код којих ћемо се зауставити и рећи - Е, не можеш више БрЕ!
Да ли је у Србији баш свакоме све дозвољено? И докле?
No comments:
Post a Comment