Умемо ли ми да уживамо?

 

Нешто сам била удремана синоћ, па сам рано легла..резултат тог књавања је буђење пре шест ујутру..

Град спава, никога нема ни у даљини да се чује, фонтана испред зграде је угашена..сазнадох искуствено да се гаси свако вече и пали се у седам..толике дане нисам обратила пажњу на то..

Као и на чињеницу да је човек очисти од лишћа свако јутро..баш инспиративно..

Смутила сам себи нес и одлучила да, за промену, седнем на терасу и да је попијем у миру..у крајњем случају, чему поглед на планине и море из Балашевићеве песме ако у њему и не уживам..

Обично ту кафу посрчем док одрадим јутрањи преглед обавеза..тј док буљим у екран компјутера..но, данас сам одлучила да урадим баш супротно..да се опустим и уживам у импресивном погледу..

Већ после пар секунди ми је пало на памет да треба да..

НЕ..седи и уживај у погледу..

Хмм..баш глупа тераса..када се баш завалим у столицу не могу да видим море јер је заштитно стакло замућено..

Нема везе, гледај у планине и уснули град..поглед је леп..

Добро, али шта да радим док гледам у даљину?

Шокирана сам питањем које је мој мозак произвео..зашто морам ишта да радим? Мој ђед је 40 година сате проводио под оном старом шљивом у дворишту гледајући у исте обронке Златибора..тај му се призор толико урезао у зенице да је тачно знао колико је сати..у минут, без икаквог часовника..

Зашто онда ја нисам у стању да не радим ништа..када већ имам прилику да остварим идеал великог броја људи које познајем.. Знате оно..да ми је да се увалим у фотељу и не мислим ни о чему..

То је то, зар не? Море, планина, удобна столица на лепој тераси, смућкан нес који волим, мачији кретени око мене..све се уклапа..

Онда схватим да ја никада не радим ништа..у оваквим тренуцима читам књигу, решавам укрштенице, причам са неким..или радим..

Поражавајуће..

Када смо Софија коначно вратили кући, натерала сам себе да пар пута дневно све оставим и да проведем пар минута мазећи се са скотовима..

Радим ја то и иначе, али увече када све завршим и оне ми дођу у крило..али не и онако, у сред посла..само због њих а не зато што имам луфта..

Натерала себе да проведем време са неким кога волим! Звучи застрашујуће, зар не? И ту се јави питање..умемо ли ми уопште да уживамо онако како толико желимо..

Ја очито не умем. Често путујем..то је моје уживање..али идем колима, станем, прошетам, гледам знаменитости, клопам у неком ресторану, попијем кафу..пуно шетам..и идем даље..

Једини пут када сам села и гледала у даљину је било ономад у Италији са оним декицама који су у сред бела дана у локалној кафани пили бело вино из кристалних чаша и опуштено ћакулали гледајући у поваздан исти призор..леп, али исти..а и онда сам причала са њима уместо да упијам лепоту..

Стајала сам сатима испред Пијете..али, то није било опуштање..толико ме је потресла да сам неутешно плакала без престанка..није баш да је то идеал опуштања..

Ево, и сада је тако. Два месеца сам на мору, свакодневно Малена и ја тркнемо до плаже да се окупамо. Волим море, волим да се бућнем, али сам одувек мрзела вишесатно лежање на плажи. За мене је постојање лежаљки потпуно несхватљиво..

Моја идеја уживања укључује бућкање у воду, цеђење, пар корака до плажног бара, велико јаје у које се завучем, кафа и цеђена поморанџа..аха..и ту је стоп..

Нема опуштања..увек је у рукама књига или укрштенице..мада се сећам да сам један дан задремала уваљена у јастуке..

Малена је ту спремна за мажење и играње, спектакуларан поглед на пучину..а ја никада ни секунд нисам одвојила да у њему уживам..и никада то нисам ни приметила..

Онда схватим да сваки пут узимам смештај крај самог мора јер то подразумева да се окупам, тркнем до собе да се пресвучем и наставим дан..

Бар је незгодан јер фактички не постоји смештај на обали..сем Принчевског двора.. Узела сам га у обзир одмах, али провести месеце са пет зверки у 32м2 је напросто превише..па сам свесно померила локацију стотинак метара даље ради простора..

И шта оно хредох рећи? Да..да ли је могуће да нам је живот такав да не умемо да уживамо? Или сам ја таква..не умем оно што сви остали умеју? Видите шта се десило када ја седим и гледам у празно..мозак се забави речима и настане прича иако скроз несврсисходна и без неке битне поенте..

Да ли Ви умете да уживате? Како? Да ли је живот вредан живљења ако не умемо да се опустимо? И шта је поента приче ако не да никакав одговор?

Фонтана је прорадила, шум воде ме смирује..ваздух је пун јода и мириса олеандера, палми и понеког бора..

Град се буди, а ја размишљам шта сада да радим..

Мислим, скроз је бесмислено да седим на тераси и само буљим у даљину, зар не?