Tuesday, 29 April 2014

Шта то значи волети неког?

Бити целом душом својом уз њега и када је километрима далеко? Видети га у дну зеница и када га крију врхови највиших планина? Сместити га у кристалну сузу откинуту из ока криомице, тихо, да га нико не види? Помињати га у најдубљим молитвама које шапућеш у најскровитијем крајичку цркве? Певати му најболнију песму икада изаткану људском руком? Чути га у звиждуку зебе и рици лавова? Сањати га отворених очију у бокору ружа и прашини расутих звезда? Исписивати му најдрагоценије стихове латицама зумбула и сочним плодовима купине? Чезнути за бисерним осмехом његовим, залуталим у крошњама чемпреса? Пружити руке за скутима његовог капута овијеним мирисом памука и тамјана? Трагати за драгуљем његових емоција скривеним у седефној шкољци његовог мушког, јуначког срца? Овијати се као препелица око његових мисли и красти из његових речи тајанствени одсјај чежње? Чепркати по пепелу прохујалих дана, тражећи смисао својим уздасима и трептају који те овије ружичастом измаглицом при помену његовог имена? Плакати од радости и певати од туге, ћутати када би желео вриштати из дубине грла и душе целе и причати док твоје срце вапи за тиховањем? Следити га мислима на путевима опасним и стрмим и радовати се сваком његовом повратку као првој ластавици у пролеће? Свијати прсте око његове сенке и скривати поглед од дубине његовог погледа?

Таласају ми мисли попут најжешће олује. Он је далеко, а моје срце не мирује. Волим ли га? Не знам. Никада нисам уистину волела, никада ми срце није овако треперило и застајкивало у раду кад зачује титрај његовог гласа, док гладне ћелије мога тела очекују редовни доток крви. Сваки делић тела ради у поремећеном ритму због тог маленог, купастог органа који видљиво неправилно поскакује по средини груди, лелулајући се у лудом ритму без смисла и плана, само зато што је у дубини ока заиграла коврџица његове косе и крајичак његовог шеретског осмејка, а у уху забрујао његов дубоки тенор..

Шта је то љубав?

Зар само сена, привид и јаук рањеног срца? Зар песма несрећног колибрија и урлик рањеног леопарда? Можда су то звуци чаробне фруле маленог чобанина и искричави смех разиграних додола? И док роде свијају гнездо на највишој грани разлисталог старог дрвета, а мали мрави вредно преносе залихе за зиму ка својој земљаној кућици, ја седим у дубокој тами коју само повремено нарушава трептај далеке северњаче, и мислим на њега..

Има ли то смисла?

Чиме неко заслужује да зарад баш његовог постојања, разарамо свој мир, ометамо рад својих митохондрија и рибозома, пунимо своје очи врелим сузама и своје сиве ћелије леденим мислима?

Има ли то смисла?

Има ли оправдања за наше заблуделе мисли и расејан поглед, несувисле речи и нарушен сан, за све неизговорене стихове који нам се врзмају кроз кору великог мозга и сузе накапане на нашу душу измрцварену од чежње?

Има ли то смисла?

Волети некога је чар и лепота. А ја сам немирна и тужна..

Има ли то смисла?