Thursday, 3 April 2014

Саобраћај у Нишу..или јасни доказ да нас прскају јаким дрогама..

Беграђани су, то је општепознато, најдрскији и најбезобразнији возачи били и у бившој СФРЈ, а тај су примат недвосмислено задржали до дана данашњег..

Али, као и обично, и ту постоји зачкољица..дрски и неувиђавни јесу, али су и најбољи у смислу поштовања саобраћајних прописа..
Не због доброте, наравно, већ због голе чињенице да би, због сулудих услова вожње по Белом Граду, превише возила и преуских улица, свако заборављање мигавца, непрописно скретање или занемаривање правила десне стране у граду који није конструисан за аутомобилски саобраћај, значило моментални удес..који би, последично, направио још већи хаос на улицама..

Када сам се доселила у Ниш, најлакше би ме насмејали реченицом..Где ћеш сада, шпиц је у саобраћају..

Покушајте да замислите тај саобраћајни шпиц из визуре девојке која годинама прелази Славију два-три пута дневно и свакодневно се суочава са лудилом Кнеза Милоша или Аутокоманде..

У Нишу је шпиц чим су три аутомобила заустављена испред семафора..
Али, није фазон у томе..

Нишлије су заиста џентлмени..
Масу пута су ме пропустили када се, лудилом неког цртача ознака на путу, нађем у траци која, ничим раније најављена, одједном постане трака за скретање у лево..

Злобници тврде да то чине јер су испрепадани када виде БГ таблице и још женско за воланом, али, те и такве ћу да занемарим..

Стварно ретко када имам проблем у саобраћају у лепом граду на Нишави..
Када кажем "ретко", значи да их повремено имам..

Има тако дана када цео Ниш одлепи начисто и када пожелим да сам на сред Славије у пет поподне, заглављена између избезумљеног возача комбија из Бабушнице и џипа којим управља једва пунолетни клинац коме је тата купио возачку дозволу..

Као данас, на пример..

Све је почело безобзирним излетањем дебеле жене на улицу, која, сва задувана, гура бицикл претрпан кесама са пијаце..
Из чиста мира, ван пешачког прелаза, што је и иначе стил пешака у Нишу, а да при том није ни помислила да макар звирне лево-десно, има ли још живих људи на улици..
Који би могли да је прегазе, на пример, да којим случајем, као ја, немају добре кочнице..

Још нисам стигла људски да повратим нормални ритам дисања, скрећем опуштено код Позоришта..на зелено, наравно..
Што подразумева да је пешацима упаљено црвено светло на семафору..
И друга сам по реду..
Чича од неких 75 година је очито закључио да је довољно што је пропустио човека испред мене, па је излетео (да, ИЗЛЕТЕО..да је био у аутобусу, вероватно би шепао, пренемагао се и издисао стар и оронуо, али је на прелазу, на црвено, скупио сав животни полет и кренуо да трчи преко улице) испред мене, брзином коју не бих очекивала ни од неког много млађег..

Увек има скотова по улици, човек се временом навикне..али, забрињава њихова концентрација појединим данима..
Нисам ни стигла да завршим мисао када је човек, који је прешао све старосне лимите за управљање моторним возилом, искористивши чињеницу да сам пропустила кола Хитне помоћи, улетео у маказице и није очешао и пропуштени комби и мој леви фар само пуком срећом..

Улазак у Јосифа Панчића је изазвао олакшање у мојој души..
Тај сокак је увек начичкан паркираним аутомобилима и закрчен гомилом пешака, тако да је потпуно безазлен и опуштајућ и иначе, а нарочито за мене данас, већ добрано уздрмане могућношћу да, ни крива ни дужна, убијем некога на улици..
Ове чињенице очито није био свестан момак који је улетео у улицу, по којој брже од 20km/h може да вози само неко коме је, као њему, фирма обезбедила аутомобил..
Није однео и мене и врата мог аутомобила захваљујући рупи у коју је, неупућен у тајну Панчићеве, улетео и за мало избегао да се закуца у полуисечен пањ са своје леве стране..

Да, има тако дана када се Нишлије понашају као да су надрогирани..
Прскају нас, шта ли..
А у локалним новинама, вест је бахати Београђанин паркиран на тротоару испред зграде МУПа..

Није он бахат, драги моји..
Он је њихов, чим га толеришу ту већ два дана..
Тај ради оно што у Белом Граду не сме..
А и шта га брига за пешаке Ниша..

Мене више муче они чији аутомобили имају НИ регистарске таблице, а паркирани су на пешачком прелазу, на сред раскрснице, на пола улице..

Они су у свом граду, свој на своме..а није их брига за сопствене суграђане, комшије..
А то нигде није вест..то нам је тужна и претужна свакодневница..