Monday 24 March 2014

У сећање на 78 дана..

Живот је тако уредио да из Србије одем три дана пре почетка бомбардовања..
Требало је да то буде краћи пут, на који сам понела само две-три преобуке, а одужио се на 3,5 месеца живота у туђој земљи, одевања у туђу одећу, спавања у туђем кревету, далеко од куће..

Дешавало се да данима не могу да добијем везу са Белим Градом, а када би телефон коначно зазвонио, јављали су ми се укућани, увек насмејани и са истом реченицом..опет нас прекидаш..седимо на тераси, пијемо кафу и гледамо како ови наши разбијају амерске мороне..

Гледала сам слике људи који певају по мостовима, лепе мете на груди и "лудо се забављају"..
И данас сам дубоко убеђена да би таква еуфорија захватила и мене да сам била ту..
Јасно видим себе на мосту како плешем и урлам на бездушнике сакривене негде под облацима..
Да сам била ту..

Овако, моја сећања су другачија. Гледајући на догађаје тих 78 дана из неке друге перспективе, јасно ми је колико су људи тада одлепили, суочени са ненормалном ситуацијом у коју су, ни криви ни дужни, гурнути..

Потврду да сам у праву, даје ми сваки нови печат у пасошу..
Тек када пређем границу и уроним у свет потпуно другачији од оног у који су ме затворили, постајем свесна наше паралелне стварности..
У оквирима у којима живим, несуочена са могућношћу поређења, делује ми као да живимо нормално..
Али, ван тих наметнутих оквира, почне да боли то лудило које нам боји свакодневицу..

Ја немам успомене на бомбе и не трзам се на звук сирене..
Вероватно ми зато слике мете и сарказам и подсмех, незаобилазни код људи када причају о тим данима, звуче тако горко и нестварно..

Могло би се рећи да сам добро прошла..
Могло би..
Да није оне тупе боли за два млада живота затрпана у Абердаревој, испод рушевина РТСа..
И да није оне залеђене страве која ме је паралисала сваки пут када помислим на брата у униформи, негде под бомбама..

И зато сам и дан данас огорчена на мете које људи постављају на груди своје деце..
Мала Милица и (вероватно лажна и вишеструко умањена бројка од) 2500 изгубљених душа тих дана, су живи доказ да мете нису одговор..
Да одговора напросто нема..


1 comment:

  1. Ја јесам била у Србији за време тих 78 дана, али уопште нисам била у тој еуфорији. Мени је било сулудо лепљење мета на себе, играње и певање по мостовима, док људи ту, поред њих, гину, ја једноставно нисам разумела. Ни тад, а још мање сад. Али, не смемо заборавити тих 78 дана, баш због свих оних који су сведени само на бројку (у коју већина нас, вероватно, сумња), на статистички податак!

    ReplyDelete