Загрљај за који руке нису неопходне..

Србија је земља парадокса..препуна је предивних људи вољних да помогну, подрже и пруже руку у невољи, али су се ти људи некако склонили и повукли пред најездом бучне, безобзирне мањине..

Мој Зелени Акаид је место где је тај фини свет почео да проналази мене и ја њих..и донео ми много радости, свакодневно ми показујући да доброта из Србије није ишчезла..само тражи пут да се кроз овај страшан мрак пробије..
А онда је тај број дивних људи у мом животу нарастао захваљујући једном тексту, и уз то доказао, по ко зна који пут, моћ писаних медија да повежу и помогну..

Написала сам текст «Ниш, град изгубљене душе» за свој блог, без икаквих претензија..требао је бити један од многих који су се излили из мене поводом разноразних ситуација у које сам западала..
Догодило се да га је објавио «Грађанин» и тиме направио поприличну пометњу у тишини у коју сам се повукла задњих годину дана..

Након објављене приче о женици која, свега жељна, иште књигу, пуно ми се људи јавило..од госпође која је живот посветила кројењу (чула сам да сасвим лепо сарађује са Бурдом, чији су мајстори заната препознали таленат ове вредне и добре жене), до студента шаљивџије, који се одрекао пар својих књига уз реченицу.. «Ма, ево, даћу јој ја књиге када их већ толико жели..мени су се на врх главе већ попеле»..

Све сам их упутила на званичну страницу групе «Помоћ угроженим Нишлијама» или у салу Плесног клуба «Степ» у Рентгеновој улици (тамо се помоћ и редовно сакупља), где су се, верујем лако, договорили око преузимања пошиљки..

А онда је у inbox стигла порука..
Једна од многих, помислих у први мах..
Већ сам се спремила да испишем информацију толико пута написану у ових неколико дана, када ме је зауставио стил, начин на који је порука написана..
Скоро старински, љубазан (на начин који је у мојој тужној земљи одавно заборављен и исмејан), префињен..

Лако сам замислила старог професора књижевности са оне стране екрана или неког од ретких потомака старих руских племићких породица, који је чудом остао у Србији..
Али на момка у двадесетим нисам рачунала..

Прво питање које ми је поставио је било које књиге бих желела..
Нико ме није то питао..
Подразумевало се, а било је и логично, да људи пошаљу по неку књигу коју имају у кући, а које би се одрекли због неког непознатог..

Збуњена, одговорила сам да ћу се распитати, али да ће то теже ићи, јер породица о којој сам писала кубури са Интернетом..немају га..

Неке добре виле су нам свима биле наклоњене те вечери..
Били су код некога и online баш у том моменту..
За тили час, постала сам copy-paste машина..преносила сам мисли са једног отвореног прозора на екрану на други и обратно, спајајући посредно људе који се вероватно никада неће срести, нити за тим има и потребе..
Веома лако су се договорили..
Као и увек када се договарају добре душе и отворена срца..

«Одлучио сам, послаћу Вам комплет француских класика и дела Владике Николаја. Реците ми, колико су стара деца..можда да спакујем и по неку чоколаду. Важна је храна за душу, али треба и тело нахранити», каже мени момак, све више ме збуњујући..
Знам колико кошта тај комплет..нисам могла својевремено да га приуштим себи..

«Само ћу да видим како да пошаљем пакет. Не могу по киши да возим колица»..
Да, нисам вам рекла..момак не може да хода..везан је за инвалидска колица..
Није то нешто што сматрам да је неопходно наглашавати..нити видим потребу да глорификујем нечије добре поступке бесмисленом патетиком..
Плус што нема везе са темом..

Али, потребно је било само пар тренутака па да увидим да није баш да и нема везе..
Кажем му да Post Express долази по пошиљке кући и да не мора да се мучи да одлази у Пошту..
«Знам, али не могу да упакујем књиге сам. Руке су ми непокретне и не могу да их користим»..

Ја сам се свега и свачега нагледала у животу и, ма колико ме нека прича погоди, тешко дозволим себи претерано емотивне реакције..
Напросто, не можете плакати због сваке тужне приче на свету..полудели бисте..

Лепо речено и смишљено, али овога пута није помогло..
Сузе су ми се сливале низ образе док сам повезивала једну муку са другом..
Породицу са двоје здраве, лепе и паметне, али гладне и свега жељне деце и момка који би се одрекао свих пара света да може да загрли мајку или прошета парком са другарима или девојком..

Не знам како ви, драги моји..мени се чини да бих у таквој некој ситуацији, седела у соби, мрзела цео свет и сажаљевала себе од јутра до сутра..
Не знам колико бих била спремна да мислим о туђој деци..
Напросто не знам..

Срећом, овај млади човек није ја..
И његово срце превазилази та колица у којима је заробљен..
И постидео је, или би барем тако било природно, све оне здраве, праве и бесне, који мрзе свог комшију, суде се са братом и траће свој живот блејећи у ТВ, док се комшијска деца даве у немаштини, гладна, несрећна и болесна..

До неба сам захвална што постојите сви ви који сте за ове четири године дошли на концерт, утакмицу или књижевно вече које је група организовала, донели неку конзерву или чоколаду, не знајући коме ће у руке да оде, али са вером да сте некоме много помогли..

Момку, верујем, не морам посебно захваљивати..
Сигурна сам да би ми одговорио исто што и жена која је затражила књигу, пунећи мој аутомобил одећом којом је хтела да усрећи неко дете које има мање од њеног..
«Нисмо ми ништа посебно учинили. И нама су помогли. Хвала Богу, има пуно добрих људи на свету»..