Saturday, 1 March 2014

Ниш, град изгубљене душе..

Јуче је, као да мора, пљуштала киша над мојим вољеним градом..унапред знајући оно што сам ја тек требала да откријем..

Група "Помоћ угроженим Нишлијама" је и позната и непозната Нишлијама..зависно од тога да ли желе да знају како живе њихови суграђани или не..

Постоји већ четири године..
Основали су је неки фини момци у жељи да помогну једној породици, а онда се број људи којима је требала помоћ увећавао малтене свакодневно..
Данас храну и одећу многа деца добијају захваљујући неколицини дивних људи који су изабрали да раде нешто корисно, уместо да седе испред ТВ и кукају на тежак живот, густирајући турске серије и којекакве урлаторе који нам загађују етар..

Принцип је да сваку породицу која им се обрати за помоћ обиђу и упознају..

Тако сам се и ја, ничим изазвана, нашла у једној таквој кући, једино зато што имам аутомобил..који, чисто информације ради, нема нико од оснивача групе..

Млад брачни пар..

Одурни политичари свих фела би их глат сврстали у "жртве транзиције"..као да жигом обележавају стоку..
Она ђак генерације у гимназији, несвршени студент психологије..иако одличан студент, није имала пара да студије заврши..
Он одмалена без оца..из старе нишке породице која је, стицајем ужасних околности, кренула да тоне и никако да тај пад заустави..
Дете центра града у коме су одрастале генерације његових предака..

А онда је пала одлука..

Продали су велики стан у центру Ниша и купили недовршену кућу у селу у коме живе само они који су имали пех да се ту роде и они које је тешка мука на то натерала..

Имају преслатку девојчицу од 4,5 година која, од преживљених стресова сељакања, глади и муке, једва да говори и дечачића који још и не седи како ваља..само гледа оним својим огромним окицама и не одустаје од покушаја да се осови на нејаке ножице..


Звучи као још једна од срцепарајућих прича пуних немаштине и депресије..

Ма, јок..
Појма немате..

Звали су групу јер имају гомилу одеће коју су њихова деца прерасла и мушких ствари које овај млади човек више не носи, јер су задњих годину дана борбе за голи опстанак скинуле са њега скоро 50 кг..

Кажу, значиће некоме ко има мање од њих..
Као да је то уопште могуће..

Пита их Војкан треба ли им нешто, а она стидљиво погледа у мужа, па кроз нелагоду и стид што уопште мора да затражи нешто, каже да би волела да јој набавимо неку књигу..стару породичну библиотеку су били принуђени да продају да би купили храну за девојчицу, која је до треће године више била гладна но сита..

И, ето, има увек мало времена између прања пелена (да, деца и данас успевају некако да порасту и без Памперса и скупих пудера и масти), пеглања и одржавања куће, а оних пар омиљених преосталих књига је већ научила напамет..
Прича како је на ауто пијаци пронашла књигу Достојевског на руском..
Муж забрунда на то..дала је 50 динара за њу..сигурно смо могли да је добијемо и за 30, али она није хтела ни да чује да се око тога цењка..

И онда ме питају зашто толико волим Ниш, град који се дави у апатији и лењости, који, вечито завидећи и мрзећи великог брата на северу, не жели да се погледа у огледало и каже себи да је доста..да мора да оживи себе ако нема намеру да нестане и убије и последње трагове онога што га чини толико посебним..


Волим га, зато што у њему још увек живе људи који ће због добре књиге закинути себи хлеб и који ће поделити задњи залогај са комшијом..

И чезнем за даном када ће књига једне величине као што је Достојевски и то у оригиналу, у овој лудој земљи, вредети више од једне погачице..

И не дозвољавам да ме поколеба ни реченица којом су се опростили од нас, позивајући нас да опет дођемо.. Дођите, фали нам друштво.. Ретко нам пријатељи у кућу долазе..далеко смо..


Они су на свега 12 км од Ниша..

Ја сам се одселила 230 км далеко од родног града..што моје пријатеље не спречава да дођу..
Мора да је до пријатеља..
Сигурно нема везе са немаштином..

Нека је киша, нека пада..није то ствар климе..

Синоћ је киша падала плачући над нама..