Tuesday, 25 February 2014

Којекуде Србијо

Месецима слушам громогласне пароле о томе како Србија мора да води бригу о младима, како су млади приоритет ове или оне власти, наша будућност..

Још чешће чујем грдње на рачун данашње младежи која је оваква или онаква, како смо ми били много бољи, како се у наше време знало како се понаша, а данас су деца отуђена, не слушају, безобразна су и слично..
Ћутим и слушам. Само повремено уђем у расправу када проценим да саговорник има макар мрву здравог разума и да нећу улудо трошити речи..

Нису наша деца лоша или, да парафразирам, лошија од наше генерације или генерација пре нас..
Она само одрастају у зла времена..
Као и генерације деценијама пре њих, казаће скептици..
Тачно. Осим ситнице коју сви превиђају. Данас су деца ускраћена за породицу која им је раније давала сигурност и у којој су се осећала вољеном. За родитеље који имају времена за њих јер нису морали да раде од девет па док то посао захтева. И за државу која је неке раније генерације третирала као људе, а не као сметњу и проблем који треба решавати..

Могла бих теоретисати на задату тему без краја и конца, али ми је на уму један конкретан пример..
Клинац од седамнаест година, мали мангуп какви су обично момци на граници детињства и одраслости, је, да би задивио девојчицу (а да ли ишта и раде из других побуда?), сео у аутомобил, нерегистрован, са тек тридесетак одвозаних часова у ауто-школи, провозао је пар кругова по крају у два ујутру и, да би скратио пут до куће и избегао главну улицу, улетео у једносмерни сокак. У супротном смеру, наравно. И, очекивано, налетео на мајсторе из Полиције. И да су хтели, не би могли да му прогледају кроз прсте. Није ни требало, да се разумемо..

Оно што мене љути је оно што следи..
Брзо је позван на суд (што нам даје наду да живимо у правој држави) и одређена му је казна..
И ето проблема који мене мучи. Коме је та казна заправо намењена?
Наиме, казна подразумева плаћање јако високе глобе и забрану вожње на једанаест месеци..

Што би, по мом скромном мишљењу значило следеће..
Кажњени су његови родитељи зато што су спавали када се момак искрао у ситне сате из куће. Зато ће наредних неколико плата поклонити мајчици Србији..
Платиће остала деца у породици, јер ће им неколико месеци бити ускраћене чоколаде и нове ципелице..
Платиће цела породица јер неће моћи ни на оних јадних седам дана да виде море ове године..
Платиће неки будући пешаци који би комотно и сигурно прошетали лепим градом на Нишави, пуни поверења да их људи који седе за воланом неће прегазити..
Платиће земља Србија која вапи за добром децом са усађеним осећајем за одговорност, право, правду и част..

А момак који је проузроковао проблем? За њега фактички казне нема, захваљујући премудрости оних који су писали толико хваљени закон о саобраћају..

Како то мислим?
Лепо..
С обзиром да причам о некоме ко је тек направио прелаз у пунолетство, ваљда је логично да говорим о средњошколцу, дакле некоме ко не би могао да плати ни кудикамо нижу казну. Уз то, говорим о момку који је положио возачки испит пре пар недеља, дакле НАКОН изрицања казне и који је, без дана проведеног за воланом са возачком дозволом у рукама, осуђен на забрану вожње на скоро годину дана..

Не желим ни да замислим како ће изгледати његова вожња након годину дана без праксе и без обавезе додатних часова, јер он дозволу већ има, зар не? По логици ствари, он има свако право да ускочи на место возача истог дана када казна истекне и да изађе на улицу. Исту ту улицу по којој као пешаци шетају деца, старе баке и труднице. По којој вози неко друго дете или мајка са троје деце у колима. Можда грешим? Можда сам све погрешно схватила? Радовала бих се да је тако..

И како било ко очекује да тај момак буде одговоран за своје поступке уколико није лично окусио казну за глупост коју је направио? Свако ко у кући има тинејџера зна колико је ефикасно звоцати му и објашњавати шта је исправно а шта не. Ионако до своје 25 године живота своје родитеље доживљавају као благо ретардирана бића која постоје само зато да би им загорчавали живот коме ионако не виде смисао..

Чак нисам склона да момка и сву децу у сличној некој причи осуђујем. Они нису ни заслужили осуду већ адекватан, одговоран и мудар приступ. Заслужили су да лично плате казну. На пример, обављајући друштвено-користан рад. Није то нека премудрост и непознаница, већ устаљена пракса у многим државама.

Толико је старачких домова којима требају волонтери, народних кухиња које вапе за помоћним радницима у кухињи, толико паркова који треба да се очисте, толико пластичних флаша по Нишави чије би уклањање обрадовало рибе жељне кисеоника, толико вртића чије би ограде требало поправити и офарбати, небројено пуно графита које би било лепо опрати. Да не набрајам..

Једноставно је. Проста математика. Довољно је поделити висину казне са ценом сата и добити број сати које треба одрадити. Свако. Чак и најразмаженија деца из најбољих кућа. Без изузетка. А томе би обавезно морала бити придодата и цена одређеног броја додатних часова вожње, након истека прописане забране. Мама и тата су већ платили редовну школу. Ред је да ова казнена буде на рачун кривца. 


Да ли је само мени логично да једино тако казна има смисла? Да је то добар начин да још једно дете израсте у доброг и ваљаног човека? И да имамо поверења у возаче око нас? И да је то једини начин да страшно пуно људи и сама земља Србија буду на добитку?