Београд је крив..као универзално оправдање..први део..

Да направим хаљину или мараму које су мало уметничко дело, потребна је моја машта, добра воља и труд..мој, наравно..

Да отворим радњу у којој могу да продам оно што створим, потребно је да се усагласе Министарство финансија, које ради по новим, толико помињаним, европским законима, АПР, који ради по старим законима, јер тамо не стижу да науче нове, с обзиром да ни старе још нису савладали и, наравно, Пореска управа у Нишу, у којој закони уопште и немају практичну примену..

Министарству и АПР је требало скоро пола године мог живота, много истањених живаца, што мојих, што једне дивне даме, књиговође из Белог Града, без које би се тих шест месеци вероватно одужили на године, и барем туце драгоценог дрвета, које наша бирократија немилице арчи, давећи и себе и нас у гомили непотребног папира..

ОК..Београђанима је било потребно пола године..
Нишлије се још нису усагласили ни са собом, а камоли са тим омраженим великим градом на северу, који је вечити извор комплекса, али и одличан изговор за сопствену неспособност, незнање и немар..

Како другачије да објасним ситуацију у којој ми госпођа у Пореској наброји који су ми папири све потребни и каже да дођем за недељу дана када јој се колегиница, која „обрађује мој предмет“ врати са одмора..

А када их све донесем за недељу дана, свеже одморна колегиница погледа оне папире и каже дословце..Ово Вам не треба, која Вам је неписмена будала рекла да то вадите?

„Будала“ је била јако заузета у том моменту и није се јавила..
А мене су учили да није лепо бити друкара..
Београдска школа, рекли би неки..

И не, не могу овај прелепи град на Нишави волети ни мрву мање само зато што га даве којекакви тупсони..
Као што ни Србију не могу волети ни мрву мање само зато што је даве којекакви тупсони..