Таквог неког сањам..

Цео живот сањам сунце и себе испод дуге. Насмејану, очију испуњених искрицама распрскујуће радости..

Сањам човека са којим бих плесала по киши и снегу, преко блатњавих друмова и разваљених турских калдрма, са подједнаком страшћу са којом бисмо плесали по мермеру балских дворана, обасјани мноштвом рефлектора. Са човеком који не би обраћао пажњу на чињеницу да ја не знам да плешем. Који ни пребијену парицу не би потрошио на то..
Који би, пун ентузијазма, певао са мном, не хајећи за то што ја не умем да певам. Певао би, испуњен радошћу, јер певам крај њега..

Који би разумео зашто радије бројим мехуриће по површини захуктале реке него квадратне метре и нуле по страним рачунима..
И зашто се смејем када сам на ивици суза или неутешно ридам док ми срце пева..
Зашто волим реку, која својом незадрживом вољом из мене извлачи и најтежу муку, терајући је ка мору, где ће се заувек затурити међу таласима..

Сањам тог неког који ће ме, без роптања, слушати и док на-дуго-и-на-широко објашњавам најпростије ствари и док, у свега пар речи, разрешавам мистерију бумбаревог лета..
Који ће, без да пита, разумети зашто и последњи динарчић, изгребан са дна превелике ташне, дајем за један хладни нес у ресторану са погледом на Нишаву, уместо да купим кило кромпира од кога бих могла склепати паприкаш за два дана..

Онога коме ће бити разумљива моја тишина у којој утапам најмрачнију тугу и који ће знати да се радује мом чаврљању којим се ослобађам огромне енергије акумулиране у, радости склоној, души..

Да, тог неког, кога ћу моћи да пољубим онако из-без-везе у часу када то пожелим, без обзира на колико важном и озбиљном месту се налазили и коме ћу моћи да улетим у наручје без неког компликованог изговора. Само зато што сам пожелела да будем тамо. И зато што он воли што ја желим да сам у његовом наручју, ма где били. И ма шта ко мислио о томе..

Њега који ће бити несавршен, наравно. Неће носити акт-ташну нити махати скупим телефонима, утегнут у тегет одело сашивено по мери. Носиће тај предивни осмех и очи препуне поноса што сам његова. И прегршт чаролије у срцу, ушушкан у извесност да, ако сам његова, не могу бити ничија више, јер је моја душа недељива, срце уме да куца само у једном ритму, а у широм отвореним очима има места само за једног човека. За онога који то може да разуме. Коме је то довољно. Коме једино то и треба..

Онога чији кораци чврсто належу на асфалт, јер крај себе има ретку птицу-луњалицу која жуди за чврстим ослонцем. Који ће бити спреман да ме пусти да летим и умети да ужива у сваком мом полетању, сасвим сигуран да је то најбољи начин да пожелим да заувек слећем само на његова рамена..

Таквог неког..