Рибарски сан..

Пецароши су заиста посебна фела људи. Одрасла сам верујући да се човек роди са урођеним смислом за буљење у пловак по васцели дан, попут једног од моје многобројне браће који цео свој живот проводи стопљен са површином Дрине..
Али, изгледа да сам јако погрешила..
Човек може и да научи да ужива у качењу љигавих црвића на удицу, иако никада пре није имао сличних склоности..

Генерално, вероватно велика већина људи може да проведе цео боговетни дан забацујући штап у намрешкану воду, сатима ишчекујући неку залуталу рибицу да се закачи баш на њихову удицу..
Али, само посебни у томе могу пронаћи животни смисао..

Седим крај Нишаве и гледам Војкана и Озу..
Два потпуно различита карактера која су се уклопила у лепо, инспиришуће пријатељство..
Један је у свакодневном животу живац и почесто несносни нервчик..
Други ради веома стресан посао који захтева пуно папирологије и организације..
Обојица су професионално везани за људе и константну гужву..
Виђала сам их нервозне, љуте, намрштене, преморене. Гледала како праскају на људе око себе, уморни и изнервирани хистеријом свакодневнице..

Док обалу вољене реке опседају разноврсни ликови жељни природе и спокојства, мој поглед је прикован за два позната, очито тешко сконцентрисана лика, која и не слуте да су управо постала инспирација за моје немирно перо..

Поглед им је загњурен у мутну Нишаву, а лицем им се напросто разлива милина и спокој који вероватно имају још једино током дугог, релаксирајућег сна..
Иза леђа им промичу џогери, шетачи, буљуци паса и раздрагана деца. Довикују се, јуре. Енергија, обично спутана животом у бетонским коцкама, потпуно је ослобођена и малтене физички пршти на све стране..

Не примећују их. Не слушају. У потпуности су усредсређени на тишину склупчану дубоко у себи и мир који влада у тајанственом рибљем свету..
Опуштени су и непријемчљиви за оне који нису свесни посебности онога што неки и спортом називају..

Може бити да је у питању спорт, али свакако спорт за мождане ћелије. Лековит и хранљив, способан да отопи напетост и нервозу, а истовремено неку фину, танану тишину уноси у животе оних који су у тајну другачијег света од овог нашег свакодневног, проникли..

И зато, када видите пецароша, не питајте га ништа и не реметите његов склад. Тихо прошапћите..БИСТРО..и продужите својим путем..

И не питајте зашто баш "бистро" када је Нишава мутна. Мутна је само ако не умете да гледате и ако су вам мисли узбуркане и немирне, неусклађене са протоком тајанствене реке..

Са сваким забацом, вода се, у ствари, све више бистри..
Кажу да се најпасиониранијим пецарошима рибице уистину смеше из дубине, а оним баш баш посебним, чак и намигну док је сунце горе, високо над нама..
Само се о томе не прича. Нити би се дало објаснити онима који не разумеју и не умеју да гледају..