Таквог неког сањам

Цео живот сањам сунце и себе испод дуге. Насмејану, очију испуњених искрицама распрскујуће радости..

Сањам човека са којим бих плесала по киши и снегу, преко блатњавих друмова и разваљених турских калдрма, са подједнаком страшћу са којом бисмо плесали по мермеру балских дворана, обасјани мноштвом рефлектора. Са човеком који не би обраћао пажњу на чињеницу да ја не знам да плешем. Који ни пребијену парицу не би потрошио на то..Који би, пун ентузијазма, певао са мном, не хајећи за то што ја не умем да певам. Певао би, испуњен радошћу, јер певам крај њега..

Који би разумео зашто радије бројим мехуриће по површини захуктале реке него квадратне метре и нуле по страним рачунима..И зашто се смејем када сам на ивици суза или неутешно ридам док ми срце пева..Зашто волим реку, која својом незадрживом вољом из мене извлачи и најтежу муку, терајући је ка мору, где ће се заувек затурити међу таласима..

Сањам тог неког који ће ме, без роптања, слушати и док на-дуго-и-на-широко објашњавам најпростије ствари и док, у свега пар речи, разрешавам мистерију бумбаревог лета..Који ће, без да пита, разумети зашто и последњи динарчић, изгребан са дна превелике ташне, дајем за један хладни нес у ресторану са погледом на Нишаву, уместо да купим кило кромпира од кога бих могла склепати паприкаш за два дана..

Онога коме ће бити разумљива моја тишина у којој утапам најмрачнију тугу и који ће знати да се радује мом чаврљању којим се ослобађам огромне енергије акумулиране у, радости склоној, души..

Да, тог неког, кога ћу моћи да пољубим онако из-без-везе у часу када то пожелим, без обзира на колико важном и озбиљном месту се налазили и коме ћу моћи да улетим у наручје без неког компликованог изговора. Само зато што сам пожелела да будем тамо. И зато што он воли што ја желим да сам у његовом наручју, ма где били. И ма шта ко мислио о томе..

Њега који ће бити несавршен, наравно. Неће носити акт-ташну нити махати скупим телефонима, утегнут у тегет одело сашивено по мери. Носиће тај предивни осмех и очи препуне поноса што сам његова. И прегршт чаролије у срцу, ушушкан у извесност да, ако сам његова, не могу бити ничија више, јер је моја душа недељива, срце уме да куца само у једном ритму, а у широм отвореним очима има места само за једног човека. За онога који то може да разуме. Коме је то довољно. Коме једино то и треба..

Онога чији кораци чврсто належу на асфалт, јер крај себе има ретку птицу-луњалицу која жуди за чврстим ослонцем. Који ће бити спреман да ме пусти да летим и умети да ужива у сваком мом полетању, сасвим сигуран да је то најбољи начин да пожелим да заувек слећем само на његова рамена..

Таквог неког..

Колико кошта пријатељство

 

Малопре ми се јавио лик након барем осам или девет година..и, без макар куртоазног Здраво, како си..одмах изнео шта му треба..

Одбила сам га..игром случаја јер не одговарам пропозицијама захтева, али је веома упитно да ли би другачији одговор добио и да сам могла да му помогнем..

Раније би било скроз другачије..учинила бих иако бих се ждрала јер ме захтев нервира, особа није неко ко има уопште права да било шта захтева од мене, једноставно не желим.......

Само ја знам колико ми је снаге и труда требало да научим да кажем НЕ! У најгорем случају сам умела да процедим..пробаћу, али..а и то само када би се захтев директно косио са сваким труном мога бића, мојим веровањем, жељама..или је био до те мере неразуман да би и покушај да се на њега потврдно одговори био апсурдан..

Зато је моје прво НЕ, које ме је опекло и закочило се у грлу покушавајући да ме удави, и било дочекано смехом..

Тај неко је занемарио чињеницу да је разлика између заповести и молбе у могућности да за одговор добијеш и ДА и НЕ..па је моје НЕ било схваћено као фазон који треба занемарити..аха, то је Лолин нови хир..ОК, истолерисаћемо па ћемо на задату тему да причамо за који дан..

Баш ми је засметало. Чекај, мајку му..зар се моје ДА подразумева без обзира шта ја мислила или желела?

Да се разумемо, ја јесам себична и самовољна..не гајим неке илузије поводом тога, али то нема везе са мојим правом да одбијем нечији захтев ако ми не одговара..

Тај неко је, опуштено, сачекао недељу дана и дошао са истим захтевом, као да се моје НЕ никада није догодило.. Друго НЕ је само склизло са језика, без учешћа моје воље..и произвело тектонски поремећај..

Тај неко се никада више није јавио ни појавио у мом животу..

Мој рођени брат..

Највећа жаба..

Са осталима је било кудикамо лакше..

И онда је мој списак родбине и пријатеља почео опасно да се тањи.. Вероватно је то био разлог зашто сам одлучила да, макар повремено, пооштрим критеријуме..и да поред тог НЕ дам и искрен одговор када ме неко нешто пита..

То је заиста нешто што сам целог живота избегавала.. Знате оно када вам пријатељ каже..Знаш ти какав сам ја човек и да свакоме хоћу да учиним..

А тачно знате да он јесте у многим стварима добар човек, али да је заправо себичан и никоме никада није понудио помоћ.. Знате, али тај неко то не жели да чује..довољно му је неодређено АХА као потврда сопствене вредности..

То су те танане нијансе..сваки човек има плусеве и минусеве па на основу баланса бирамо пријатеље.. Неки људи држе равнотежу..неки су огроман плус са једним мини минусом који је у мом свету недопустив, па не може да ми буде пријатељ ма колико добар био..

А опет, имате људе који су огроман минус, али један мали плус који имају је толико драгоцен да одлучите да занемарите ону грдосију.. Будете свесни тог минуса и не залазите у то поље..и такво пријатељство може да опстане јако дуго и да прија више него многа друга боље избалансирана..

Е, када једном одћутим то АХА и на поновљено питање одговорим шта стварно мислим, велика је вероватноћа да ће се растурити дугогодишње пријатељство.. Тако нешто ми се скоро догодило са другарицом из детињства..

30 година дружења је требало да прославимо прошле године.. Много пута смо биле пред прекидом односа јер је, ма колико добар човек у основи, често језива и несносна у својим триповима (као и ја, уосталом)..

Наиме, у неком моменту је дошла до спознаје да неће више никога да трпи (мада, реално, то никада није ни радила) и да ће свакоме да каже ИСТИНУ у лице..

Знајући коме је све то ту фамозну ”истину” ”сасула у лице” веома свесно нисам оћутала..јер, није исто ако некоме кажете истину или СВОЈУ ВЕРЗИЈУ ИСТИНЕ..односно оно што верујете да је истина..

Могла сам да станем ту..али нисам желела..

Претешке је речи потегла..и прешла границу коју није смела..

О да, добила је ИСТИНУ коју је тражила (макар моју верзију, да не буде забуне)..иако сам тачно знала да то неће моћи да прогута.. Није ми било важно..

Она је неко кога сам волела како рођену сестру не бих да сам је имала.. И после толико месеци, нема дана да на њу не помислим и да ми не недостаје..

Но..

Да ли бих оћутала да могу да вратим време? НЕ..

Да ли ми је жао? НЕ..ако једно 30 година дуго пријатељство не може да издржи моје мишљење, онда није вредно одржавања..

Сви који ме познају тачно знају да са братом нисам реч разменила 19 година..никада нисам загрлила његову децу, што је грех који није смео да учини, нарочито не због пара које су му вазда у мањку, ненаситио се..

Да ли заиста неко мисли да је вредан титрања након што сам откинула месо мога меса и срце заувек увила у црно окренувши леђа човеку кога сам волела и волим највише на свету?

Људи су чудни..и воле себе да прецењују..и не воле да сазнају да не вреде онолико колико на етикети пише већ онолико колико је за њих неко спреман да плати..

Зашто ли ово све исписах? Појма немам..можда ме је заблудели неваспитани Рус подстакао да избацим ово из себе и коначно себи опростим..ако уопште има шта да се опрашта..

Поента је да на питање одговор може бити и ДА и НЕ..увек и без изузетка.. И да свако од нас има права да каже НЕ и буде спреман да плати цену ако је потребно (што се не дешава када сте окружени ментално здравим светом).. Јер, ма колико волели тог неког, себе морамо волети више..иначе наш живот нема смисла..

А тај неко мора да буде спреман да прихвати да је и НЕ одговор.. Фора је у томе да нико не воли да чује НЕ као одговор, укључујући и мене, наравно..али, свако од нас има две опције да избегне ту непријатност..

1 Да прихватимо да тај други има права да не жели да нам удовољи..

2 Да не постављамо питања на која је логично да добијемо НЕ као одговор..јер ДА које често добијемо за неразумне захтеве је ту само зато што тај неко не жели да нас изгуби или нас баш воли..

Али, исход може бити свакојак ако пређемо границу тог неког..мислите о томе..

Кувало и сат..или сага о пријатељству..

 

Људи се деле на оне који у кухињи користе кувало и оне који преферирају микроталасну.. Чак и они који имају оба апарата у кући су у ствари наклоњени микроталасној.. Само су негде чули да треба имати и кувало, али га слабо користе..

Што се мене тиче, кувало је једини апарат, сем можда фрижидера, који је неопходан у једној кухињи..

И замислите мој очај када сам, незнано како, укључила погрешну ринглу на глупом шпорету и још мање знано зашто..спустила кувало на њу..

И то у сред празничног нерада..

Кување чаја без кувала је ноћна мора.. Мислим, можете смућкати хладан нес уместо врућег, али чекати глупу ринглу да се угреје и да се вода смисли да проври да бисте направили чај је такав губитак времена и нерава да вам не могу описати..

И онда се деси божићно чудо и другарица се појави на вратима са кувалом у рукама..прва помоћ, каже..

Баш ми било чудо..никада ми није изгледала као кувало тип..

- Можеш и да га задржиш, ја га слабо користим..

Наравно..микроталасна тип која држи сирото мало кувало запуштено и невољено у неком ћошку кухиње.. Срећом је дошло у нови дом где ће га пазити, мазити, волети и звати Ђока Ђоле..

И какве сад ова прича има везе са пријатељством?

Па чуј, није пријатељство само када са другарицом ћакулаш о новим ципелама, новом дечку или путовању у Италију..

То је она фина необјашњива ствар када ме неко познаје довољно добро да зна да сам спремна да се одрекнем књиге и чарапа на цветиће због дебељушкасте справе која мистериозно укува воду пре но што стигнем да са полице скинем шоље..

ОК, не постоје пријатељи само да би нам доносили кувало (да је тако, имали би на залихама зелена а не наранџаста кувала)..али баш уме да значи..

Да не помињем да има и неких тако дивних људи који виде на ФБ да ми се свиђа дизајн сата па га направе само за мене..и донесу га онако, као успут..као неважну ситницу..

А мени срце пуно..

Јер Божић је..а ја радосна..

Умемо ли ми да уживамо?

 

Нешто сам била удремана синоћ, па сам рано легла..резултат тог књавања је буђење пре шест ујутру..

Град спава, никога нема ни у даљини да се чује, фонтана испред зграде је угашена..сазнадох искуствено да се гаси свако вече и пали се у седам..толике дане нисам обратила пажњу на то..

Као и на чињеницу да је човек очисти од лишћа свако јутро..баш инспиративно..

Смутила сам себи нес и одлучила да, за промену, седнем на терасу и да је попијем у миру..у крајњем случају, чему поглед на планине и море из Балашевићеве песме ако у њему и не уживам..

Обично ту кафу посрчем док одрадим јутрањи преглед обавеза..тј док буљим у екран компјутера..но, данас сам одлучила да урадим баш супротно..да се опустим и уживам у импресивном погледу..

Већ после пар секунди ми је пало на памет да треба да..

НЕ..седи и уживај у погледу..

Хмм..баш глупа тераса..када се баш завалим у столицу не могу да видим море јер је заштитно стакло замућено..

Нема везе, гледај у планине и уснули град..поглед је леп..

Добро, али шта да радим док гледам у даљину?

Шокирана сам питањем које је мој мозак произвео..зашто морам ишта да радим? Мој ђед је 40 година сате проводио под оном старом шљивом у дворишту гледајући у исте обронке Златибора..тај му се призор толико урезао у зенице да је тачно знао колико је сати..у минут, без икаквог часовника..

Зашто онда ја нисам у стању да не радим ништа..када већ имам прилику да остварим идеал великог броја људи које познајем.. Знате оно..да ми је да се увалим у фотељу и не мислим ни о чему..

То је то, зар не? Море, планина, удобна столица на лепој тераси, смућкан нес који волим, мачији кретени око мене..све се уклапа..

Онда схватим да ја никада не радим ништа..у оваквим тренуцима читам књигу, решавам укрштенице, причам са неким..или радим..

Поражавајуће..

Када смо Софија коначно вратили кући, натерала сам себе да пар пута дневно све оставим и да проведем пар минута мазећи се са скотовима..

Радим ја то и иначе, али увече када све завршим и оне ми дођу у крило..али не и онако, у сред посла..само због њих а не зато што имам луфта..

Натерала себе да проведем време са неким кога волим! Звучи застрашујуће, зар не? И ту се јави питање..умемо ли ми уопште да уживамо онако како толико желимо..

Ја очито не умем. Често путујем..то је моје уживање..али идем колима, станем, прошетам, гледам знаменитости, клопам у неком ресторану, попијем кафу..пуно шетам..и идем даље..

Једини пут када сам села и гледала у даљину је било ономад у Италији са оним декицама који су у сред бела дана у локалној кафани пили бело вино из кристалних чаша и опуштено ћакулали гледајући у поваздан исти призор..леп, али исти..а и онда сам причала са њима уместо да упијам лепоту..

Стајала сам сатима испред Пијете..али, то није било опуштање..толико ме је потресла да сам неутешно плакала без престанка..није баш да је то идеал опуштања..

Ево, и сада је тако. Два месеца сам на мору, свакодневно Малена и ја тркнемо до плаже да се окупамо. Волим море, волим да се бућнем, али сам одувек мрзела вишесатно лежање на плажи. За мене је постојање лежаљки потпуно несхватљиво..

Моја идеја уживања укључује бућкање у воду, цеђење, пар корака до плажног бара, велико јаје у које се завучем, кафа и цеђена поморанџа..аха..и ту је стоп..

Нема опуштања..увек је у рукама књига или укрштенице..мада се сећам да сам један дан задремала уваљена у јастуке..

Малена је ту спремна за мажење и играње, спектакуларан поглед на пучину..а ја никада ни секунд нисам одвојила да у њему уживам..и никада то нисам ни приметила..

Онда схватим да сваки пут узимам смештај крај самог мора јер то подразумева да се окупам, тркнем до собе да се пресвучем и наставим дан..

Бар је незгодан јер фактички не постоји смештај на обали..сем Принчевског двора.. Узела сам га у обзир одмах, али провести месеце са пет зверки у 32м2 је напросто превише..па сам свесно померила локацију стотинак метара даље ради простора..

И шта оно хредох рећи? Да..да ли је могуће да нам је живот такав да не умемо да уживамо? Или сам ја таква..не умем оно што сви остали умеју? Видите шта се десило када ја седим и гледам у празно..мозак се забави речима и настане прича иако скроз несврсисходна и без неке битне поенте..

Да ли Ви умете да уживате? Како? Да ли је живот вредан живљења ако не умемо да се опустимо? И шта је поента приче ако не да никакав одговор?

Фонтана је прорадила, шум воде ме смирује..ваздух је пун јода и мириса олеандера, палми и понеког бора..

Град се буди, а ја размишљам шта сада да радим..

Мислим, скроз је бесмислено да седим на тераси и само буљим у даљину, зар не?

Редак комплимент..

Седим са другарицом, сркућемо јутарњу кафу у омиљеном кафићу и трачамо, а како би другачије.. И тако то крене..

Кажем јој да сам синоћ имала необичан разговор са човеком кога не познајем, уколико се изузму његове сјајне приче које се трудим да испратим кадгод глупи ФБ то дозволи.. 

Заправо, разговор као разговор није толико битан, али ме је фасцинирао комплимент који ми је дао..да сам "секси писмена".

У задње време зазирем од комплимената јер они не вреде ништа ако их изговоре невредни људи, а таквих се у овој нашој тужној Србији подоста накотило у задње време.

 
Али, овај ми је баш пријао, нарочито зато што никада нисам добила тако уникатан..да не помињем да није уследио никакав отужни накнадни захтев..

Мада, такве комплименте и не дају они са отужним захтевима..

Другарица ми се смеје и каже да само на мене личи да се одушевим када ми неко хвали граматику..и тако..пуста женскадија, да не објашњавам превише..

Усред кикотања, улеће тип са суседног стола..ничим изазван, у клизећем старту..

- Ма ајде, шта се ложиш..хтео је да ти каже да имаш баш добре сисе, али је шмокљан па сере јер боље не зна..када мушко нема других адута, мора да трућа да би дошао до добре рибе..

Ретко ми се деси да занемим, још ређе да останем без речи (само упућени ће да скапирају да то код мене није исто), али тип ме је ухватио тотално неспремну за такав ниво безобразлука..

Мислим, није да ме често пореде са хладнокрвним, бескрвним, љигавим бићем из мора.. Мада, делимо заједничку љубав према пливању у сланој води..па можда све то има смисла..само ја капирам преспоро..

За очекивати, запањеност ме није дуго држала, а по паничном изразу лица моје друге, схватила сам да ми се лице управо скаменило у препознатљиви израз од ког се и опаснији ликови од ове простачке гњиде смрзну..проверено..

Одувек ми је жао што не умем свесно да призовем тај израз у очима који су ми само описивали као крвожедни поглед масовног убице. Ех, да макар на секунд имам огледало при руци да видим како то страшно изгледам у таквим тренуцима, па да увежбам и чешће користим, лакше би ми у животу било..

Оно што такође знам из описа оних који су у таквим ситуацијама били присутни је да ми глас, обично громак и јасан, постаје мек и једва чујан..а ако је пропраћен осмехом, и они који ништа нису скривили се помере корак уназад..за сваки случај..

- Познајемо ли се млади господине?

Мислим да му се упалила лампица на реч "млади" која никако не иде уз оцвалог сељобера..или је четврт вијуге која обитава у његовој глави одмерило вероватноћу да фасује батине. Такав прорачун се тренутно одвија у глави оних који су се батина надобијали у свом безвредном животу..

Следећа мисао, сасвим погрешна, му је рекла да сам женско, дакле не толико опасна колико се правим..

- Не знаш ти шта је право мушко чим падаш на такве глупости..

Нећу ни да набројим колико дебиних ствари је угурао у то пола реченице..не бих ни стигла, претекла ме језичина..

- Штета. Од како сам Вас угледала, пожелела сам да ми покажете шта је право мушко.. Али, ето, прокоцкали сте шансу објаснивши ми да сам неписмена..

Глуп. Или беше Гулп..знате оно из стрипова..аха, Алан Форд није баш за свакога, не замерам..јасно..

Тачно сам видела точкиће у лобањи који се манијакално окрећу у свим правцима у покушају да сваре шта се управо догодило.

- А да, хвала на комплименту. Лепо је чути да сматрате да сам супер грађена. Баш штета што тај комплимент нећемо материјализовати у нешто конкретније.

- Еј, БрЕ, мала, чекај Бре! Нисам ја то рекао..никад неби..ја то онако, на рачун тог пацера.. Ниси ти мене разумела.. 

- Ви то сада мени кажете да сам глупа?

- Ма, откуд ти сад то БрЕ? Шта ти је? Ја сам мислио најбоље па реко да те упозорим на те као фине, што да време губиш поред нас правих фрајера који раде не причају.

- А Ви радите? Како онда успевате да се развлачите по кафани цело преподне?

За ово нисам крива! Сам се наместио, шта ћу му ја..
Нећу препричавати салву псовки на рачун короне, затворених радних места, покварене власти и слично..ионако нисам слушала..

- ОК је све то, али, ето, ти што хвале памет а не сисе имају посао, а ја не падам на ликове безкинташе. Ако немаш лову, двојка си.

За трен ми га је било жао, али ме је брзо прошло. А и он је припомогао, не могу да се жалим.

- Распала профукњачо, види на шта личиш. Не бих те јебо ни да џаба нудиш.

Нисам добра када је фудбал у питањЕ..да ли ово беше волеј?

- Ма, не нудим џаба, кажем Вам да нема ништа од тога ако немате дебелу штедну књижицу.

После ме је другарица испомерала од зезања због штедне књижице, каже да тај израз нико живи не користи од како је Тито умро.. Да је лик имао само за нијансу виши IQ, одмах би ме провалио..али, авај..

- Мрш у......јебо те тај балавандер..

И тако..ништа од незаборавног секса..а ја се таман понадах..

А ви што се ту сада церекате, добро припазите какве комплименте ми дајете..одмах ћу у причу да вас турим, па да ви'ш белаја..

Срећан ти рођендан, пиле моје мало..

 Добро јутро девојчице..

Радо бих те звала да ти честитам овај лепи дан, али ми је цркао телефон..

У малом нанином немам ни један број..и да, иако је купљен пре 11 година за скромних 3500 дин, још увек (и једино он) ради..Самсунг је то јбг..знаш ти шта ваља..

Голуб писмоноша се изнервирао због временских прилика у Србији и одлучио да постане патка и да запуца на југ..

Пони је у штрајку, каже да не жели да ринта као коњ у држави у којој његов труд нико не цени..

И тако сам ти ја, која живи у црној рупи Јевропе петнаестог века, принуђена да користим тековине модерне цивилизације..јер оне у овој блесавој држави изгледа једино раде..

Срећан ти рођендан, пиле моје драго..велика да порастеш и будеш паметна и лепа на теткиног братучеда..кад већ немаш лепши и згоднији узор..

Торту немој да једеш, дебља, узазива дијабетес и квари зубе..

Вињак је добра ствар у оваквим приликама, али ћеш од њега да побрљавиш, па не препоручујем..

Ни кркање свињеЋине није добро за крвне судове, али је једино чиме можеш да намамиш госте..јбг..неком западну и добри и пожртвовани пријатељи који те воле због тебе..али ти ниси тај случај..не заваравај се..

Шта још да ти кажем..остани чврсто на броју један нанине лествице лепоте јер је то тренутно једина ствар у којој можеш да будеш на првом месту..јер Ђоле Ноле је већ преотео титулу у тенису а ја ону за памет и шарм..

Ајд у здравље..али с они соЦи што их кријеш по ћошкови фрижидера..треба неко и да ради..а тај неко нисам ја..

Љуби сестра пуно паметну и лепу главу..

Није мала ствар поживети два века на овом кликеру а да мене имаш у животу..само ретки имају ту привилегију..

Да ли сте свом детету мајка или маћеха?

Милена је прототип најодвратније мајке на планети. Да је правде, требало јој је забранити да има децу јер је она сама себи одувек била довољна.

Ипак, и таква жена уме да заблиста када се човек најмање нада и то јој никада нећу заборавити макар и не желела да је икада више видим.

Наиме, Слоба је за њу био све и свја. Верујем да би пристала да умре уместо њега да је то било могуће. Ипак, тог дана када је младост Србије била на улицама Белог Града, а хорде, које су прошлости давале већи значај него будућности и своје интересе узнели изнад интереса сопствених унука, хрлиле ка Ушћу, она је изненадила и мене и све око себе. Вероватно и саму себе.

Док су се све жентураче истомишљенице паковале да из канцеларије на Тргу крену пут Ушћа, жена која ме је родила је имала свој светли моменат..

Погледала их је и рекла..Колегинице, ви мој став знате. Мени је данас срце на Ушћу. Али, моје дете је на Теразијама насупрот кордону милиције која је спремна да на једну реч запуца. Шта год сада осећала, ја не могу на Ушће. Мени је место уз моје дете, ма колико сам сигурна да је на порешној страни.

Њих 6 или 7 је тог момента било у канцеларији и једна по једна су признале да су и њихова деца на Теразијама. Спаковале су се и пошле на страну будућности, укључујући и најмлађу чије је дете било код куће у колевци.

Знате, иако 17 година нисам видела ту жену, руку у ватру стављам да је на страни овог манијака. Она напросто није у стању да разлучи добро од зла и вечито повлачи потпуно ненормалне потезе, неразумљиве нормалном свету.

Ипак, ако је истина да један чин може да обрише хрпу грехова, она је тог дана спасила своју душу за вечност.

На сваком родитељу је да застане и да се замисли..чији је живот важнији и пречи..
И кога треба да бране..своју крв и месо или болесну амбицију потпуно полуделог вође.
Мислите о томе..