Коме бих требала да тапшем у 20.00?

Већина људи који ме познају, знају да сам поваздан контрапротивна и на своју руку. Ипак, добити бактеријску упалу плућа у време када се цео свет пати са короном је скроз шизофрено, ако мене питате..

Ипак, десило се. Једина позитивна ствар у целој причи је да сам преспавала оне прве две недеље лудила када су сви развијали теорије завере о настанку вируса, а руководство земље чији сам грађанин се утркивало ко ће безочнију глупост да одвали..

Но, да се вратим на лекаре којима сви нешто здушно тапшу ових дана.. Мада данас, након што су немаром и безобзирношћу скривили смрт Нишлије старог само 41 годину, не чујем овације са тераса..

Што се мене тиче, све је почело ненормално брзо. Од малена знам да не смем да дозволим да ми температура пређе 39С.. Након што сам тада једном преживела пакао халуцинација, добро се чувам тога..

Најнормалније сам седела када сам осетила да нешто није у реду..одмах сам измерила температуру..која је муњевито прескочила скалу и моју забрањену границу..

На ивици свести, успела сам да прогутам Тилолхот и позовем Војкана. Разговора се не сећам. Не сећам се ни да је кући долетео брзином муње, позвавши успут пријатеља у помоћ. Не сећам се ни да су ме носили до таксија ни кола хитне помоћи која су ме под хитно одвезла до инфективне клинике..

Глупи прашак је ту негде кренуо да делује, па сам са ивице булажњења почела да разазнајем шта се око мене дешава.. Сећам се надобудног доктора..прво је изјавио да немам корону, али би можда требало да преноћим код њих. Сећам се да сам га питала колико је то мудро, с обзиром да већ имају заражене на одељењу..

Није одговорио..само је бахато одбрусио да идем кући на своју одговорност и да он нема ништа са тим.. Није имао ништа ни са терапијом..ваљда је заборавио..

Срећом, ја при руци увек имам доброг ветеринара за кога су својевремено, док сам се тиме још бавила, тврдили да је одличан дијагностичар. Послала сам Војкана по Хемомицин..ретко га користим, али увек имам трајни рецепт код себе за овакве случајеве..

После шест дана кошмара током којих нисам могла да једем, вода ми се гадила јер је била слатка и изгубљених 8 кг, успела сам да станем на ноге и одмах смо заказали преглед у Хипократу.. Нисам могла да седим, па ме је докторка једва послушала..одмах је рекла да чује шум на плућима и да треба да одем до инфективне, јер њима рентген не ради недељом..

Успут смо свратили до Хуман да урадимо лабораторијске анализе. На инфективној су се сестра и докторка јуриле по амбуланти као пошашавели бели мишеви у кавезу..за 20 мин боравка тамо, рекле су ми да немам корону (што сам им рекла на доласку..мада не знам ни како би поставиле дијагнозу јер нису нос провириле кроз плексиглас), успеле су да загубе упут који су на брзину склепале, па су се још мало јуриле око папира, све време понављајући да изађемо напоље јер је вирус свуда..иако нисам била у стању да стојим.. На крају су ме послале на пулмологију..

Такси смо звали да нас пребаци тих 100инак метара између клиника, јер ја нисам могла да ходам.. Тамо цвркутава докторка препознаје Војкана и креће са евоцирањем успомена из младости, уз повремено кукање како им је корона стигла на одељење..

Послушала ме је и констатовала да ми није ништа јер она ништа не чује.. Неколико пута је молим да ми сними плућа јер нешто није у реду.. Одлучно одбија..али ипак преписује Лефлогал..најјачи антибиотик који постоји на нашем тржишту..за кога је Хемомицин бебећа храна.. Интересантан избор за некога коме ништа не фали..

ГоспоЏа докторка ме је откачила у троскоку, а већ сутрадан сама себе послала на боловање..остављајући на цедилу и пацијенте и сопствене колеге.. Можда и боље..ионако везе са животом нема..

Не сећам се како смо се вратили кући, а не сећам се ни већине тих дана.. Знам да се у међувремену разболео и Војкан и да не бисмо имали ни лимун ни парче хлеба да нам пријатељи нису помогли..

Многи су помоћ понудили, али официјелно.. Да није било Гордане, Јелене и Немање, мука жива би била..они су нам донели неопходне лекове, набавили лимун, мандарине, киви и слане штапиће које сам једино могла да на силу прогутам тих дана..чисто да не уништим желудац таблетама..

Крајем друге недеље, рекох Војкану да се осећам боље, али знам да није добро. Једини који су хтели да нам ураде рентген плућа су људи са АТД. Препотентни доктор није хтео ни пинцетом да нас пипне, али ме је брзински упутио на пулмологију јер, по њему, тако тешка упала плућа је за хоспитализацију.. Војкан је боље прошао..бронхитис..

Кажем му да пођемо до Војне болнице.. Нико нас неће примити на плућном јер су нам прошли пут рекли да не долазимо јер не могу да нас заштите од короне.. Рачунала сам, ванредно је стање и није важно ко ће да препише терапију..лекове ионако купујемо..

Но, доктор на плућном, квази официр и получовек, се није сетио заклетве коју је положио.. Због њега сам се застидела што носим бели мантил.. Иако на одељењу није било никога, он није желео да помогне..правдајући се тупим бирократским поштапалицама..

Ја сам цео живот била војни осигураник и знам да тако није било. Нисте могли да се лечите на ВМА без упута, али вас нико у стању у ком сам ја била тога дана не би пустио на улицу без да пружи елементарну помоћ.. Иза мене су четири генерације официра..и по први пут у животу сам се згадила над институцијом на коју сам толико била поносна..

Немајући другог избора, отишли смо на пулмологију.. Вратар није хтео да ме пусти унутра упркос ветрини и чињеници да сам му рекла да имам упалу плућа.. Када је унезверена докторка коначно одлучила да ме пусти, испрскао ме је уздуж и попреко иако сам му лепо рекла да немам корону..

Пружам снимак и све папире докторки, а она креће да урла зашто немам иницијални снимак.. Кажем јој да је њена колегиница одбила да га уради пре шест дана.. Креће да вришти како она не може да постави дијагнозу када нема иницијалног снимка..

Лепо јој објасним да је дијагноза постављена, лабораторију има..ствар је само у томе да сам терапију попила и желим да знам шта сада.. Послушала ми је плућа и рекла да стварно имам пнеумонију..и да је најбоље да пођем кући, пијем чајеве и одмарам..

Погледам је бело и питам је за терапију..а она ће мени скроз озбиљно да ми терапија не треба.. Зевам у шоку..аман, жено, ја никада нисам чула да неко упалу плућа лечи чајевима, шта је са Вама..

Креће да ми кука како немају довољно особља, како она не може сама да ради и да не може да ми препише терапију без иницијалног снимка.. А ионако сматра да ми лекови не требају јер сам сигурно већ СТЕРИЛНА захваљујући досадашњој терапији..

Потпуно збланута напуштам клинику.. Одрадила сам лабораторију још једном и на конто претходног налаза купила Лефлогал.. Ја не волим да самоиницијално гутам таблете, али није да баш желим да умрем од пнеумоније зато што је докторка на пулмологији шинута у главу..

Од средине треће недеље успевам да се мрдам, чак и да проведем пар минута на тераси.. Могу опет да дубоко удахнем ваздух и не кашљем скоро уопште.. Сутра ћу на контролу..приватно, наравно, јер је та докторка Ана једино касветно створење на које сам наишла од почетка кошмара..

У разговору са једном старијом докторком пулмологом, која је већ у пензији, Војкан је испричао све што се догодило.. Жена није веровала својим ушима да је неко могао да одвали да се пнеумонија лечи чајем..и занемела на мене "стерилну"..

Тражила је да јој наведе имена лекара..и згрозила се када их је чула.. Каже да сам извукла погрешне карте и да Ниш нема горе од оних на које сам налетела.. Три надувена нарциса и две неспособне будалетине..цитирам..

Од тог дана Војкан ни једном више није поновио мантру да се стално сматрам "најпаметнијом" и "да све знам боље од доктора".. Својим очима је гледао..

Ја не знам како ће ово да се заврши..иако сам у кући, опасност од вируса је стално ту негде.. Преживела сам ову пошаст, али нову инфекцију вероватно не бих..чак и да у овом граду коначно налетим на нормалног лекара..

Сећам се добро своје другарице која ми је својевремено рекла да се изборила са раком искључиво зато што је имала пара.. Стално ми је на памети та њена реченица ових дана.. 

Ми смо све анализе платили..и имали довољно новца да купимо три пута скупљи лимун него што је био пре недељу дана..и све остало што ми се пријело, укључујући драгсторски одвратни, али толико жељени кисели купус.. Од птице млеко би ми набавили само да сам тражила.. 

Али, негде у неком стану живи старица која нема пара за таблете цинка.. Негде живи самохрана мајка која не може да ради јер нам је држава блокирана, а чије дете није пробало лимунаду ко зна од када..иако су С витамин и цинк неопходни у оваквим ситуацијама..

И никога није брига..између менталне болештине која искаче са ТВ и незаинтересованих квазидоктора, људи умиру.. Хвала доктору Лалошевићу на свему што ме је својевремено научио..вероватно му данас дугујем живот..јер сам имала среће да учим од најбољег..

Не знам како ви, али ја немам коме да тапшем у 20.00.. Верујем, ни породица момка који није имао срећу да познаје доброг ветеринара..и то је платио главом..

Нека нам је свима драги Бог у помоћи..