Нама је довољно једно дете и ми смо се одлучили за твог брата..

Благословена сам декама и бакама..

Све четворо сам имала пуних 17 година, а пуно година потом двоје..

И волели су ме..безгранично..

Са мајчине стране прво унуче и то женско, што је била неслућена радост у породици у којој влада матријархат генерацијама..

Са очеве стране прво женско унуче у великој патријархалној породици..после три мушка, женском су се баш обрадовали..

Лета сам проводила код ђеда и баке у Кремнима, селу изнад кога и гавранови лете наглавачке, да не би гледали црње и горе од себе..давна је изрека у Ужичком крају..

Целу генерацију су чинила деца мојих стричева и њихови другови..

Деца кажем? Синови..све пуста мушка глава, сем мене једине.. И свима сам, без обзира на степен сродства, била сека..

Сви високи, горштачки грађени и лепи јако..уз то наследници највеће и најпоштованије породице тога краја, 14 колена у назад..

Није било девојке надалеко која се не би мењала са мном у сваком тренутку, нити момка који не би пожелео девојку из такве породице..

Али, није могло..

Шетала сам уоколо заштићена са свих страна..и вољена много..

Зиме и викенде памтим по великој војвођанској кући на лакат која је мирисала на колаче, пите и свакакве ђаконије које је моја аристократски лепа нана, како то само племенита руска крв може да изроди, неуморно спремала за своју љубимицу..

Није јој сметало што је постала бака у својој 42 години..напротив..

А деда..е, тог човека сам волела највише на свету..

Официр краљевске војске, морнар, држања правог као стрела.. Рањеног су га из италијанског затвора покупили пријатељи комунисти и задржали га због знања које нико од њих није имао..

Пензионисали су га после рата у 41 години јер им је сметала та племићка крв која се не да мешати са црвенилом сељоша који су цокулама отварали врата и упадали међу швапске чипке богатих лалошких кућа са козама испод руке..

Поштовао је звезду испод које је ратовао. За Бога није марио, иако је за сваког светог Јована у кућу доносио свећу из "нанине" цркве, јер у своју никада после рата више није крочио..

Али није марило.. На сахрану су му дошла два православна свештеника, што се у лепом војвођанском граду ретко заломи и оним важним и битним "великосрбима". Ни Владику нису питали него су опело, на потпуну забезекнутост јалово ситничаве породице, одслужили како би и за сваког крштеног у "правој цркви"..

Казали су, зачепивши тиме уста радозналцима, да су дошли онако, пријатељски, јер је деда био добар човек..

После две кћери, прижељкивао је унука, али је мала опасница заувек оковала његово срце уз себе направивши своје прве кораке КА ЊЕМУ и од свих речи на свету, прво изговорила реч ДЕДА..

Нанини родитељи су му, преко реда, на дар дали велики виноград, волевши га неизмерно.. Пазио га је брижно и

правио надалеко чувено вино, које је без муке парирало оном, светски награђиваном, које је његова сестра правила по свим правилима узгоја у Белој Крајини. И све без утврђених правила и скупоцених алата. Љубав је и ту била довољна..

"Виноград је жив и рађа само када га волиш", често је понављао..

Када се мој теча, пуно година касније, домогао дединог винограда, схватио је за веома кратко време шта то значи..виноград је, уз сво ђубриво и савремене џиџа миџе, умирао годину за годину..

Уместо прадедине дрвене буради (које је ваљало и прати да би вино било добро), у старом подруму се данас цакле она сјајна, нова новцијата..и празна.. И оно мало вина што се исцеди из замрлих чокота је кисело и тужно без те безграничне дедине љубави..

Знао је деда да ме родитељи не воле..

Тада нисам била тога свесна, али данас знам..

Зато ме је и пазио као драгоценост и дозвољавао ми и превише, рекли би неки..

Али, на неверицу оних који су морали боље да ме познају, нисам га изневерила..

Нисам заправо изневерила ни једно од њих четворо..а они су веровали у мене безгранично..

Нана и деда су поживели довољно дуго да се радују свакој мојој факултетској дипломи..

Деда је био тај који ми је први честитао ону прву, па другу..он се први обрадовао индексу магистарских студија, оном истом који је мој биолошки отац (који ће умрети са дубоким уверењем да ја нисам за боље но да завршим под мостом или у затвору) бацио уз презриво: "Шта ме се тичу те твоје глупости"..

Нана и деда су били на одбрани магистарског..и данас чувам слику на којој се деди цакли тврда мушка суза у углу ока..

О, био је поносан на своју унуку, онако како никада није био на преостало троје који су дошли за мном..

Понекад ми је жао због тога. Пуно зле крви у фамилији је та неизмерна старачка љубав донела, али све нешто мислим да без ње не бих изгурала онај дан када је жена која ме је родила рекла: "Пуно смо размишљали. Брат ти се оженио, чека дете, а ти ниси ни за шта. Ми ни материјално ни емотивно нисмо спремни за двоје деце. И изабрали смо Банета".

А није морало тако. Ништа ми није требало од њих генерално. Радила сам у другом граду, бавила се научним радом, писала докторат, успешно сузбијала сарком у лабораторији Пастеровог завода, истовремено држећи вежбе патологије студентима на факултету. Стигла сам да идем у школу иконописа, да изучим сликање и научим да се споразумевам на неколико језика. Но, није било довољно. 

"Џаба ти све то када не ваљаш", понављао је човек који је само требао да буде отац, а то није желео. 

Често се сетим ђеда, баке, нане и деде и њихове бескрајне љубави. И тако умем да се запитам..како ћете вас двоје пред њих када горе пођете..

Моја девојчица не памти лепши дан..

Данима сам лоше воље и дебело се преиспитујем који је смисао свега онога што ради група Помоћ угроженим Нишлијама..

Као да су у граду сви глуви на недаће најближих, а камоли за невоље људи које директно не познају..

Рисајкл фест 2 у 1 је управо завршен..

Одазвали су се људи који увек дођу када се организује нешто хумано..већ сва лица знам..

Нова се ретко појаве..

Група на ФБ има преко 2000 чланова..да је половина од њих макар поделила догађај, да људи сазнају шта се то лепо дешава у граду, имали бисмо пакете за више од тих 87 породице са списка..и нахранили бисмо половину напуштених животиња у граду..

https://www.facebook.com/groups/pomocugrozenimnislijama/

Али, као да никога није брига..

Наслушала сам се коментара да је излог у Наде Томић 11 прелеп и "весела, шарена тачка у сивилу града". Безуспешно сам покушавала да људима кажем да не може град бити сив, само људи могу све око себе да посиве или да пребоје лепим, живим бојама и да улепшају град у коме живе..

Сами бирају..

Чинило ми се да говорим глувима..

Изнад лепог града на Нишави виси та чувена реченица..Београд је крив..за немаштину, за недостатак украса на улицама, за безвољност, лењост и бездушност људи који заправо нису такви..

ЧЕПеНИнг је доказ за то..

https://www.facebook.com/cepening.nis/?fref=ts

И сва та храна, одећа, хемија која је скупљена у ових шест година постојања групе..

Доказ су и они који су донирали намештај и белу технику уместо да је продају по огласима..

Све знам, али се некако данима будим са тим ружним осећајем да нас је тако мало брига..

И одлучила сам да је доста и да одустајем..

Једноставно сам преуморна..и помало разочарана..

Онда ми је у трену Џејмс Стјуарт ушетао у кадар и у стилу "It's a Wonderful Life", мој рањени анђео је међу поруке на том истом ФБ додао и ову..и то баш данас..

"Мислим да моја девојчица не памти лепши дан..није хтела да крене кући, пресрећна је била..

И што је јурцала с онолико деце..и Деда Мраз..

Одгледала је представу отворених уста од чуда..иначе, први пут је била у позоришту..

За дивно чудо, бебац је издржао целу представу релативно миран, а она је била на седмом небу..

Немам речи да се захвалим..

И слаткише имају за месец дана..

Ми им нисмо куповали пакетиће ове године, тако да је и то надокнађено захваљујући свима вама!

Шта да ти кажем, најрођенији их се нису сетили а ово..стварно..немам речи.."..

Сав умор и незадовољство су нестали..

Ништа ружно више није имало смисла..

Ту радост коју сам осетила не могу да опишем..

"Кривци" су Avatar Yoga Centar, Козметички салон "Красива Јаца", КУД "Теодора" и Позориште Лутака Ниш..представа и пуно пакетића су данас улепшали дан гомили деце..

Пуно је мајки данас радосно јер не мора да понови деци оно што им говоре целе године..ту страшну реч НЕМА..

Данас је свети Никола, Деда Мраз или Божић Бата, како је коме мило, обрадовао и мене..највише на свету..

Не добија се оваква порука свакога дана..

Негде у пола осмеха ме је позвао Војкан..

Кошаркаши аматерске лиге Ниш и ОКК Нибак Ниш су вечерас одиграли хуманитарну утакмицу "Мисија Деда Мраз" и уз подршку Стефана Јовића и његових момака из Црвене Звезде Београд, скупили су јако пуно пара..

Биће ту пуно пакета за много гладних уста..

Мислим да је у реду што сам мало циздрила, мало се смејала као блесава, а онда се расписала преко сваке мере..

Ипак има наде за нас..какви смо да смо..

Јер, у крајњем случају, Живот је Диван..

Ниш..моја љубав и нада..ЧЕПеНИнг..

Када смо дошли на идеју да скупљамо чепове, имали смо само добру вољу и име групе Помоћ угроженим Нишлијама као залог добре намере..

Чепови се гомилају..
Одвезли смо први камион на рециклажу..720кг..
Ових дана треба да крене и други..
Надамо се да ће то бити довољно за колица којим бисмо госпођи Гранчици дали најлепши поклон за Божић..

Има тако добрих и вредних људи спремних да помогну, подрже, учине нешто вредно и добро за свог комшију, брата, за свој град..
Само треба та једна искрица да их покрене..

Госпођи Бисерки и Јелени је та искрица била довољна. Једна Суботичанка и једна Београђанка, које се никада пре нису среле, одлучиле су да помогну једној Нишлијки коју нису познавале, уз свесрдну помоћ људи који се међусобно не знају.
Све су урадиле воља и људскост. 
Марина, која свакодневно, под нељудским условима, седи у Побединој и прикупља прилоге за децу на коју је држава заборавила, добила је моторна колица и рампу без којих јој је живот био неподношљив..

Своја, такође моторна, поклонила је Драгану, човеку кога је, поред параплегије због које је целог живота у колицима, сустигао и мождани удар. Без тих колица би био осуђен на непокретност, без греха, оптужбе и осуде.

Трећа, моторна, је Иван, потакнут нашом акцијом, поклонио човеку који је несрећним стицајем околности остао без ноге. Држава не сматра да он заслужује да се креће.

Четврта, механичка, прослеђена су госпођи Биљани. После тешке операције кичме, она су јој пружила могућност кретања по стану..

Пета, такође механичка, отишла су још једној Биљани. Она су дата на позајмицу. .
Наиме, чувши за ЧЕПеНИнг, Сања из Сомбора је послала поруку да једна Нишлијка, за коју зна само из приче, има проблем. Госпођи Биљани, наиме, требају колица да би ишла на терапију током два и по месеца. Живи неких 200м од Дома здравља, а свакодневно сатима чека на Хитну помоћ да би прешла ту смешну, али за њу бескрајно дугу раздаљину..
Мајка благог и смиреног монаха данас може да одмара уместо да време проводи у чекаоници..

Прва колица која ћемо купити од прикупљених чепова тек треба да стигну..
Али су, као претходницу, довела пет других..
Када госпођа Гранчица добије нова колица, своја механичка ће такође поклонити некоме..

Тона чепова, а седморо колица..
Круг доброте..
Можете ли бити поноснији на наш град од мене?
Ова акција је и последњем песимисти показала да Ниш није потонуо у сивило и безнађе..
Нити може..док има макар једног Нишлије који ће пластични чеп, уместо у ђубре, одвојити у кесицу и тиме направити још један корак ка тим неопходним колицима и ка веселијем, светлијем и радоснијем Нишу..

Прича о дами под гордим именом..слобода..

Данима, трагајући за мојим мицонијем, лупам главу због чега је пожелела да оде..

Мали хедониста је имао сву моју љубав, безрезервну оданост своје маме Малене а чак је и Војкан, кога је нервирала Клементинина разбијачка природа, одавно пао на њен шарм и безрезервно се смрзавао на Нишави да би мали скот свакодневно јео свеже рибице..

Данима пре него што је отворила мали прозор и збрисала кроз њега, видело се да жели ван..
Требала јој је нека далека, обећавајућа слобода, која се варљиво смешкала тамо негде где се чинило да је боље..

И ту негде су се зачеле моје мисли о тој неухватљивој дами званој слобода..

Песме су о њој људи писали, ратове водили, животе полагали под њене ноге..
Тражили су је у измаглици наркотика, на дну чаше, у бекству од оних који их воле, у разбијању, бахаћењу, оргијама, бесу..
А она је измицала, потпуно неухватљива..

Све се мислим да је то због тога што неко може бити слободан само ако му ништа не треба и ни за чим не жуди..
Свака ствар која нам окупира мисли или време, везује нас и ту праве слободе заправо нема..

Истински слободан човек није онај који седне на бајс и крене на пут око света, већ онај који мирна срца проводи своје дане у миру са собом, светом око себе и људима, задовољан ониме што му је од Бога дано..

Мени се чини да само две врсте људи заправо могу бити слободни..
Први су они који су се одрекли материјалног света и уживају у богатству своје душе, не бринући о томе шта ће сутра јести или где ће преноћити..
Тежак је то и редак крст, али верујем да су такви људи равни анђелима и да они заиста знају суштину и сврху овог нашег живота..

Други тип су људи који су наследили велико богатство а немају никакав посебан однос према новцу..
Он им плаћа рачуне и ослобађа их брига о свакодневним проблемима, али немају тај страх од губитка који обично тесно прати новац..
И ови људи су јако ретки..они тај мир и безбрижност у коме живе захваљују муци неког претка и нарави која на новац гледа онако како бисмо и ми сви требали..као на папир који има онолику вредност колику му дају људи..ни мање ни више од тога..

Верујем да ће већина оних који прочитају овај текст да се са гнушањем односе према првом типу људи, имајући пред очима јасну слику бескућника..а читајући о другом типу, имаће коментар да би и они тако да имају новца..
А не би..
Да имате новца, драги моји, држали бисте га у банци и нервирали се око камате..или бисте улагали, умножавали га и вазда стрепели да га не изгубите..

Оба типа људи су од Бога дати јер су у стању да живе баш на том путу којим се ређе иде..
Или јесте или нисте..
Јер, цена слободе је увек огромна..
Нема ту места за..шта би било кад би било..

Зато ће и мој мицони имати прост избор..
Њена слобода подразумева ослобађање од хедонизма, редовних оброка и мажења у топлом..
Слобода крај нас у кући подразумева унутрашњу слободу онога који ужива све благодати зато што се подразумевају..

Никога не можете задржати ако пожели да оде..
Можете га тражити, онако како то нас троје радимо данима..али се неко може наћи само ако и он то пожели..
То је та слобода..

Поздрав за моју Клементину..

Синоћ смо Малена и ја, на слабашни мјаук, као без душе излетеле из куће..
Псето је јуришало као помахнитало уоколо, само што ноге нисам поломила по оном блату и рупама, покушавајући да спречим ломљење руке у којој сам држала поводац..

На крају, после помамног претраживања ћошкова које већ напамет знамо, остале смо саме на сред улице, ја у сузама, а Малена цвилећи тако страшно, мајчински, да се душа човеку покида..

То је то..више је нећемо тражити..
Ово је последњи пост о мојој вољеној мачки..
Нисам оволико била несрећна и уплакана ни док сам, једног по једног, губила чланове своје породице..
То је тако нестварно чудно..никоме не бих поверовала..
Можда зато што је била последње моје на овом свету..

Знајући мицонија, не постоји начин да је тај хедониста провео четири дана и ноћи смрзнут и гладан у неком подруму..
Онако лепа, негована и умиљата, увалила се већ некоме..
Мала је вероватноћа да је нешто друго у питању..

Преживела сам позив да из кесе извлачим тело мртве маце, да бих видела да ли је то мицони..
И онај да удомим другу која том неком не треба више..
И масу позива добрих и брижних људи којима се учинило да маца на улици или парку личи на моју Клементину..

Сваки пут се из потраге враћам очајнија и растројенија..
Војкан ми је синоћ рекао да сам на ивици да сиђем са ума..
А ја то не смем да дозволим..

Стотину плаката је излепљено по крају..
Стотине људи је шеровало мицонијеву слику..
То је маца која је гостовала на телевизији, а годину и по дана шета по Нишу на повоцу, пратећи Америчког стафорд теријера..
Колико таквих знате?

Ако се варам, вратиће се..и дочекаће је огромна и несмањена љубав..
Ако је успела да налети на јединог Нишлију у крају који није прокљувио колико је тражена, желим јој срећу..
А њему нека је просто од мене што је, од толико напуштених маца, узео баш моју..
Нека му добри Бог опрости, јер ја не могу..

Распевана акција за четвороножне Нишлије..део други..

Годинама група Помоћ угроженим Нишлијама прави акције на којима је улазница храна, одећа или кућна хемија..
Већ дуго, на иницијативу људи око нас, прослеђујемо белу технику и намештај од оних којима више није потребан до оних којима је то од великог значаја..

Посета госпођи Виолети је донела нову идеју..да се сетимо суграђана којима такође треба помоћ, а од нас се разликују само по броју ногу..
Преко ноћи сам смислила да своју успутну занимацију сликања по стаклу и керамици претворим у нешто корисно..

Пошла сам од идеје да сви ми имамо у кући распар стаклића и којекаве фигурине које нам  баш и не требају толико..и које бих могла да осликам, украсим и претворим у нешто ново и лепо..

Идеју нисам честито ни објаснила Јелени, виспреној водитељки Радио Јата, а она је већ кренула у акцију..

У року од 48 сати, јавило се још девојака које ће декупажом, пескарењем или сликањем да ми се придруже, добили смо простор у центру града, а покровитељ целе приче је радионица Зелени Акаид, фина радња за фине даме..у оквиру које ће све те дивоте да се направе..

Машта се разиграла, па су пали предлози о саксијама, накиту, оригамију, маскама, магнетима..ма, свашта нешто..
Можете мислити шта све гомила вредних и креативних девојака може да смисли за тили час не би ли помогле жени која куце и маце не може да остави болесне и гладне на улици..

Креативну част мушког пола ће бранити Даворин Динић..
Верујем да нема Нишлије који није чуо за његове фантастичне "Сенке старог Ниша"..
Да, он је, без много размишљања, одлучио да се прикључи нашем малом разиграном тиму..и баш у оквиру наше акције оствари давно обећање да ће свако од нас моћи да у свом дому има неку од његових романтичних слика нашег прелепог града..
Приход од његових слика ће се искористити за куповину хране и прављење уобичајених пакета за наше суграђане..
Како би то рекла моја другарица..хуманост 2 у 1.. 

Продаја свих рукотворина ће бити 11 и 12 децембра у улици Наде Томић 11..где се тренутно одржава Винтиџ маркет..

Ако имате неки тањир или чашу која Вам не треба, можете их поклонити..они ће, украшени и препорођени, улепшати неки други дом..
Или можда баш Ваш..
Наиме, уколико желите, можемо украсити Вашу стару чинију или оплеменити славску флашу, на пример..а Ви ћете је "откупити" и тиме помоћи неком мицонију или куцонију да буде здрав и сит током ледених дана..

Волим своје Нишлије..

Виолета је крива..део први..

Са две Јелене сам кренула од Ниша ка сићевачкој клисури..

Тамо негде се налази имање жене чије ми објаве о гомили животиња које чува нон стоп искачу по зиду ФБ..

Уз сву љубав ка животињама, нешто имам аверзију према људима који гаје десетине њих у свом дворишту, док се, удављени у штроки, хаосу и несносној буци, не поистовете са својим љубимцима..

Нисам ништа рекла када смо кренуле..

Само сам се понадала да посета неће дуго трајати..

Скренувши са пута, пред нама се отворила капија великог, уредно ограђеног имања. Трава покошена, стазе чисте. Двориште празно. Дочекује нас само насмејана домаћица. Уредна, чиста, сређена. Није тек изашла из фризерског салона, али јој је коса чиста, а коврџице лепо дотеране..

Стидљиво, један по један куцов се појављује у дворишту. Нема лајања, скакања, малтретирања. Дођу, њушну, поздраве придошлице. Прате нас на путу ка кући где нас дочекују маце свих боја и величина. Ништа гребање, дрека, цика..

Сетим се својих зверки. До сада би се госту већ на главу попеле..

Прави шок наступа тек на улазу у преко 100м2 велику кућу..

Кожне гарнитуре..беле и беж, беле асуре, бледи теписи, чаршав на столу. Докусурио ме је кристал у витрини..и кухиња која изгледа као да управо позира једном од оних скупих италијанских часописа о уређењу дома..

Десет куцова и двадестак мацова слободно улазе и излазе, леже по намештају и тепиху, стрпљиво чекају храну или да их неко узме у наручје..ако тај неко то пожели..

Нема јурцања, пентрања, ломљења..

И све је тако  чисто..

Не, дефинитивно то нисам очекивала..

Виолета и њен супруг нису сањали о томе да имају фарму љубимаца. Једноставно не могу да оставе болесну или гладну животињу на улици. А и комшије немају милости. Мачиће и штенце ноћу кришом убацују преко ограде. Знају да их Анђелковићи неће одбацити како то они сами тако лако и бездушно чине..

Виолета живујкице очисти од паразита, нахрани, излечи, вакцинише и, тако лепе и неговане, их даље удомљава. Но, нови стално пристижу и то је круг из кога излаза нема..

Сналази се, даје све од себе, али понекад зафали за ветеринара, лек, мало бољу храну..

Не жали се..сналази се како може..

На поласку нас води у гаражу. Спремила је пуне кутије посуђа за групу "Помоћ угроженим Нишлијама". Каже, требаће некоме, а она има довољно..

Мени великодушно у руке угурава амфору. Видела је да је чезнутљиво меркам..

На одласку нас прати велики црни пас без једне ноге. Превелик, црн, инвалид..довољна је и једна од тих карактеристика да не постоји ни зрно шансе да икада буде удомљен..

Имао је среће..Виолета нема уобичајене предрасуде..

Срећом..

Благ поглед, добродушност и апсолутна приврженост су синоними за ову животињу..

Крај њега се мува маче. Има тремор. Неизлечиво. Али, чиста умилност. И тробојкица, маца која је чудом преживела глад и тортуру..и која преде и док прима боце..

Чудесан дан са чудесном женом..

Морало је из тог сусрета да испадне нешто посебно..

Идеја је дошла спонтано, а за мање од 48 сати се све скоцкало..како само чиста љубав уме да намести..

Наставиће се..