Пут у Грчку Нo4..Камена Варла

У Волосу налетим на феноменалан брачни пар Грка. Питам их за плажу и они ми кажу да је најлепша на око 40 км од града према Атини. Е, лепа, ем успут, ем супер плажа, ем на старом путу за Атину, чиме ћу избећи безобразно скупе путарине на аутопуту. Милина.

Наравно да сам се изгубила. Три пута. Но, вредело је бити упоран. Месташце је заиста као из снова. Плажа божанствена. Но, нико се не купа. Море је ледено, вероватно због олује претходних дана. Можда и због чињенице да је глуво доба ноћи.

Као да цело место спава. Мир и тишина. Опет спавала у колима. Без комараца.

Ујутру провалила да сам се људима паркирала у дворишту. Збрисала у 5.20 још полубуновна, сва срећна што ме нису приметили и позвали полицију.

Пут у Грчку Нo3..Од Солуна, преко Халкидикија, до Волоса

Кренем за Солун. Затекнем пљускове и невреме и одлучим да наставим за Неа Моуданиа да бих тамо преноћила. Омашим излаз и скуцам се на Халкидики. Афитос потопљен, по улицама тече вода, дува најстрашније. Срећом да нисам по том мраку и киши наставила ка Ситонији. Кажу да је тамо био ужас.

У градић сам стигла толико касно да нисам видела море нити сам знала где да тражим преноћиште у пола ноћи.

Преспавала у колима. Са комарцима.

Ујутру, бесна на себе и своју смотаност, кренула ка Волосу. Узалуд сам прешла тих 90 км по киши без доброг разлога.

Коначно стигла у Волос. Прелеп је иако је лука. Једино нисам провалила где бих могла да се бућнем.

Шетала и уживала у ветрићу и благом, безопасном сунашцету. До увече задобила опекотине на деколтеу и подлактицама.

Доста ми је Волоса. Хоћу да се бућнем у море.

Пут у Грчку Но2..Македонија, граница

На излазу из Македоније се хватам за ташну да бих извукла и показала пасош. Пандурка само одмахне и каже ми да прођем.

Сва погубљена, за мало се нисам закуцала у рампу.

Видим да ми насмејани цариник маше, показујући где је пролаз. Видевши колико сам се збунила, почиње да се смеје на сав глас. На пристојном енглеском ми каже:

- Нема потребе да Вам гледа пасош, одмах се види да сте странкиња и то веома наивна. Неком озбиљном Срби не би изнајмили Пунта. Имају они и много боље аутомобиле за рентирање.

Настваљам пут збланута.

Јесам ли ја луда или је чика надуван? Нити сам реч проговорила, нити на мом Пунтићу пише Rent – a – car!

Довољан доказ

Освануло је предивно јутро, каква обично лети умеју да свићу под белим зидинама Острога.

Након што сам средила цркву, пошла сам пут горњег манастира. Мирис шуме и распевани хор птица су ми необично пријали тог дана.

Испред улаза у ваведењску цркву, у којој су мошти св Василија, отегао се уобичајени ред људи који су, са молитвом на уснама, чекали помоћ од чудотворца.

Увек ме је фасцинирала та необична тишина која је окруживала тако велики број људи. Некако је, пред силом небеском, сваки разговор постајао излишан.

Једино што је нарушавало апсолутни склад тог тренутка је било дете, отприлике предшколског узраста, на самом почетку реда. Врпољило се и отимало мајци из руку, не налазећи мира. У тренутку се отело, прогурало кроз врата цркве и почело да вришти, дерња се из свег гласа и пушта неартикулисане и чудне гласове.

Мајка је, праћена негодовањем и полугласним коментарима који не бејаху баш у хришћанском духу који би се могао очекивати на том месту, пошла за дететом. Поједине госпође су се згражавале над неваспитаним дететом и кудиле мајку јер не може своје чедо да обузда. Људи су се позивали на светост места на коме смо се налазили и кудили дете и матер јер им ништа није свето..

Из цркве је и даље одзвањала вика детета. Монах, који је тога дана био на чреди крај кивота, је провирио кроз ниска врата цркве и питао чије је то бучно дете ушло унутра и да ли неко може да га ућутка..прича и пева без престанка.

Пред забезекнутим људима у реду, мајка је пала на колена и почела неконтролисано да плаче. Последњом снагом коју је у себи пронашла, успела је да проговори:

"Не ућуткујте је, молим Вас. Пуних пет година чекам да јој чујем глас. Моје дете никада није проговорило до сада". И пала наузнак.

Монах се прекрстио, ушао у цркву и почео да чита молитву за исцељење.

Тишина, испрекидана дечјом песмом, је постала тешка. Свакоме је следовало суочавање са сопственим осудама и ружним мислима, уз свест да је светац ту, да нас посматра и да свакоме даје по заслузи.

Када ме неко пита да ли Бог постоји, увек се изнова изненадим. Свети Василије не би могао да буде свет а још мање чудотворац, да му није од Бога дато. Потпуно ми је нејасно како неко мисли да би то уопште било могуће.

Да ни једног другог разлога на свету нема да поверујемо у Бога, чуда која се свакодневно код свеца дешавају би била довољан доказ да је Он ту, свеприсутан. Тако је једноставно.

Свети Василије, срећан ти празник. Волим те.

Дан који сам преживела..за сада..

Како преживети прву недељу Великог Поста и остати здрав, прав и нормалан, стално имајући на уму речи свог мудрог оца..Само да ми је да преживим другу и пету недељу Поста, па да одахнем..у те недеље људи потпуно полуде..

То значи или да сам се ја забројала или да је та друга недеља поранила..о трећој могућности да би та друга могла бити гора, не желим ни да мислим..

Када преживим дан у коме се, на зубарској столици током рутинске процедуре, између анафилактичког шока и мене испрече делићи секунде, сматрам да је то довољно ужаса за један дан..

Ошамућена од хаоса, који је застрашујућа алергијска реакција учинила мом организму, и антихистаминика, одлучим да је једини излаз да проведем лепо послеподне у фином друштву, уз сокић и баш лепу причу..

Повраћене равнотеже и поправљеног расположења, кренем кући. На повратку, ничим изазван и не гледајући да ли неко хода улицом, на сред тротоара испред мене налете громада меса торпедована из улаза зграде..

У покушају да га избегнем сам се саплела и улетела човеку право у наручје..

Делићи секунде су одлучивали да ли ће ми горила, који ме је шчепао од позади, поломити врат или ипак закључити да сам безвезњак који случајно шета улицом када велика политичка фаца излеће неконтролисано на улицу..

И да, горила је био наоружан..питајте мој леви бубрег који, као и ја, верује да људи не би требало да носе оружје за појасом и да хватају девојке за врат зато што њихов газда не зна како се понаша међ' светом..

Лепо вече је помогло да се колико толико опоравим..и до Браничевске сам већ била своја..

Што је очито био сигнал за бели џип да се сјури као манијак низ улицу и да истестира кочнице надомак пешачког прелаза на ком сам се нашла..одредивши тако да, по трећи пут данас, делићи секунде и, у овом случају, сантиметри одлуче о мом животу..

Ушла сам у кућу с вољеним дагњама у рукама, решена да заборавим овај дан, уроњена у укус омиљених шкољки..

Срећом да смрдљиви ресторан пакује храну у прозирне кутијице. Ко нормалан ставља листиће нане у дагње????????????????

И ко овако проводи свој живот?

Ако је и за прву недељу Поста, много је..

Како изгубити 12 кг и бити опет витка..

Зла Гоца ме је прво натерала да станем пред њено зло огледало које, под прејаким светлом у њеном купатилу, напросто вришти..дебела си!

Онда ми је купила ону грозну дигиталну вагу која неће утешно да вара када се преместите са ноге на ногу..
НЕ! Она зацементира број измерених килограма и онда блинка чак и када спустим једну ногу на под!

Но, добро..прихватам да они кажу да сам дебела. И да и моје огледало, када се сада погледам у њега, каже..буцкаста си..само 12 кг мање и бићеш бомба!
Издајица!
А годинама смо имали договор да мора да ћути и лаже..

И тако..одлучила сам да се ухватим у коштац са скотом званим..12 кг вишка..

Јуче ми је био први дан. Одлучила сам да почнем оштро..прочишћавањем организма..

Ништа нисам јела до 11.00..прочишћавање иде феноменално..
Ту негде је кренула моја забринутост око срца. Инфаркт је најчешћи узрок смрти у Србији..а шта ако ме стрефи срчка пре него што опет будем витка, па умрем дебела?
Појела сам банану..превентиве ради..
То је здрав доручак и хранљив..
Мој пречишћени организам ће да дане душом након што схвати да је заштићен и вољен..и да бринем о њему..

12.00 Мало ми је та банана састругала желудац. Не ваља да желудац пати. Шака смокија није много, а донеће мир и благостање том важном органу. Уосталом, треба ми ужина.

Пречишћавање је у току.
14.00 Могла бих да припомогнем. Зелени чај је благотворан за организам. Осим што немам зелени чај у кући јер волим црни. Нема везе, то је скоро исто. Црни је ионако јачи, па ће пре да прочисти мој организам.
Хмм..црни чај је прејак. Морам појести неколико чајних колутића да ми не би иритирао нежну, тек прочишћену слузокожу желуца..

16.00 Волим што сам жена од карактера. 
Ништа не једем већ два сата. 
Ошишала сам шишке. Чисто да мало припомогнем скидању килограма. Ионако су биле предуге.

17.00 Кренула до Сложних комшија. 
Шетња од Чаира до краја Булевара ће благотворно утицати на процес прочишћавања. Успут причам са Мими. Сигурна сам да и разговор троши килограме.

19.00 Скоро сам стигла кући. Успут сам свратила у месару. Управо тегљарим кесу тешку око 3,5 кг. Не само да шетам, већ сам пола пута у повратку прешла под оптерећењем. Ура за мене! Као да сам била у теретани.

20.00 Војкан мене не разуме и не подржава. Како другачије да дефинишем баклаве у фрижидеру?
Хмм..шећер је добар за рад мозга. Неопходан! Значи да Војкан брине о томе да и даље будем паметна. Дивно! Како је пажљив.
Појела баклаву и попила још једну шољу црног чаја са мало смокија..да ми не буде мука од слатког.

Осећам се баш задовољно. И мој организам се радује.
Нема он баш пречесто могућности да осети благодати прочишћености.

Јутро. 7.00
За 24 сата прочишћавања, нестало 1100 грама..
Килограм сам лакша!
Свиђа ми се ово прочишћавање.
Још само 11 кг..

Још увек су људи у стању да ме изненаде..прича о предивним мамама..

Још прошле године сам рекла да група Помоћ Нишлијама, ако се ја питам, неће више скупљати гардеробу..

Наиме, од скоро 90 породица којима помажемо, већина су заиста фини свет. Али, има пар жена због којих ми се смучи живот када треба да било шта сложим или попакујем. Толика бахатост и безобразлук су напросто поражавајући..

Наравно да ме је бес прошао у међувремену, али сам на задњој подели одеће била присутна, по први пут. Буквално сам глумила жандара и уопште ми се та улога није допала.

То је био један од разлога, уз чињеницу да у групи више немамо пуно мале деце, да се огласим јавно преко ФБ и да позовем неке друге људе којима можда такође треба помоћ. Позвала сам маме која имају бебироне и клинце до пет година да ми се јаве да им поделимо све оне перјане јакнице, дуксерице, панталонице и свашта нешто још, док је још увек овако грозно хладно..

Прво стидљиво, у неверици, пуне питања и сумњи, почеле су да се јављају..

Било је упозорења да ће се јавити и разни преваранти и грабљивци, али сам некако мислила да горе од овога што сам већ видела, тешко може да буде..

Због сметова и немогућности да ствари преместимо, подела је организована у кући без струје и грејања. Мислила сам да ћу да се смрзнем и помислила да нико , ако му није велика невоља, неће доћи по том мразу и хладноћи.

А дошле су, смрзнутих носића, збуњене, стидљиве. Несигурно су ушле у кућу, виделе гомилу ствари, у неверици се згледале и почеле да запиткују шта смеју да узму.

- Шта год вам се свиди и колико вам треба.

Навикнути на живот у Србији и све грозне епитете које сами себи намећемо, очекивао би човек грабеж и помаму. 

Ни близу. Часком су се договориле, прво узеле по јакницу за своје дете, а остало оставиле за маме које су требале тек да стигну., и полако наставиле. Помогле су ми и да изаберем одећу за клинце чије маме из заиста оправданих разлога нису могле да дођу.

Једини проблем су им представљале кесе. Наиме, сматрајући да ће добити по стварчицу-две, нису понеле неку торбу да спакују одећу.

Док сам се ја вртела и отварала кутије, док си дланом о длан, све ствари које су остале за неке друге маме су сложене и спаковане. Што би рекао Војкан..овако чисто није било не зна ни сам од када. Покупиле су и папире, разбацане кесе, све распремиле и тек тада одлучиле да крену. Заједно. Као да се одвајкада знају. Не пропуштајући прилику да понуде помоћ око спремања или паковања за неке друге људе, кад затреба.

Потпуно сам..
Не знам ни сама шта сам..
Нисам одушевљена ни еуфорична..
Јок..потпуно сам лагана, тиха, ушушкана..
Верујем да је то радост..
Она права, исконска, када схватиш да су људи добри..
Они остали су аномалија, а не правило..

Хвала вам маме..
Учиниле сте да тај понедељак буде дан када је имало сврхе пробудити се..
Част ми је била упознати вас..

Подела бебећих бенкица и осталих стварчица нас очекује за који дан.. И већ се радујем томе..