Руси у Нишу..Нишлија нема..

Симфонијски, 16h..

Троје предивних младих људи, двоје из Москве, трећи из Минска, је превалило пут од скоро 2500 км да би стигли до Ниша и показали како изгледа следити своје снове и радити оно што највише волиш..

Они су победници на разноразним такмичењима и баве се, осим свирањем, пружањем подршке новим талентима..
Наиме, идеја им је да обилазе земље у којима је до недавно био рат или су погођене неком тешком природном непогодом и да својим музицирањем унесу мало лепоте и на свој начин се супротставе разарању и патњи..

На самом почетку концерта су се похвалили да су у две задње године, на такмичењу младих саксофониста који се одржава у Москви, победу однели момци из Србије..
Верујем да нико од нас у сали није то знао..
Такве вести се не објављују у Србији..
Бахати и затупљени Срби читају само о силиконима, орошавању и боји доњег веша којекаквих дромфуља, баве се туђим парама и љубавницама, немајући времена за лепо..ни своје, а камоли туђе..

Ја нисам заљубљеник у џез, а и нисам човек за дувачке инструменте, осим ако их не свирају Цигани чергари, али, судећи по коментарима професорке музике и њених студената, који су игром случаја седели иза мене, Виталиј је геније за саксофон..
Не знам да ли је геније, али ако неко после прашења сакса пригрли кларинет и успе мене да очара, мајстор јесте..

Марија је једно преслатко девојче, какве већ Рускиње умеју да буду, и потпуно уроњена у свој свет оивичен црно-белим диркама концертног клавира..
Не смем да почнем да хвалим некога ко свира на мом омиљеном инструменту, било би превише пристрасно..
Довољно је рећи..дивно..

Али, за мене је највеће изненађење био момак из Белорусије..Алексеј Кисељов..
Ко жив, сем истински посвећених заљубљеника у класичну музику, третира озиљно виолончело..
Признајем да је мени овај инструмент наравно незаменљив у оркестру, али, да ми је неко рекао да ћу петнаестак минута, малтене без даха, слушати самог виолончелисту на бини, слатко бих се насмејала..
А свирао је досадног и премрачног Баха кога баш баш не волим..
И учинио га феноменалним, тако лако, готово без напора..
Маестро достојан Карнеги хола..
Не претерујем..

Лоша сам са именима, па нека ми дама која је омогућила Нишлијама ово уживање (мислим да се зове Оливера) опрости, нарочито зато што је одлично одрадила и посао симултаног преводиоца..
Мада, руку на срце, аплауз иза говора извођача, пре него што је преводилац дошао на ред, показао је јасно да се одлично разумеју душе, невезано за језик којим формално говоре..

Оно што је мени лично страшно засметало (до момента док Алексеј није дохватио гудало, након чега ме ништа овоземаљско није могло дотаћи), јесте тужно полупразна сала..
У граду од скоро 300 000 становника, у коме нон стоп неко гњави на тему "овде се ништа не дешава" и "немам пара" и уз обавезну мантру "све је резервисано за Престоницу", невероватно ми је да нема 200 људи који би испунили лепу салу Симфонијског и послушали нешто овако добро..
Изостали су чак и млади уметници из Ниша..нарочито они који су присуствовали семинарима за клавир, саксофон и виолончело које су јутрос одржали ови млади људи у Музичкој школи..
Невероватно..

Да, у Нишу се пуно тога дешава..
Ја сам за задњих недељу дана одгледала оперу у Народном позоришту, прославила са браћом Русима Дан бранилаца отаџбине у Дому војске, апсолутно уживала на књижевној вечери у Галерији на Тврђави док је Биља читала делове из свог чаробног романа-првенца "Шта хоћеш, несрећо?" уз музику Кербера и Најде и сањала са Маријом, Виталијем и Алексејем у сали Симфонијског оркестра..
А толико тога сам пропустила..

И, што је сјајна ствар, највећи број тих дешавања је потпуно бесплатан..
Имате ли још који аргумент моје Нишлије, сем лењости, незаинтересованости и потпуне затупљености, зачињене мржњом према сопственом главном граду који вам је крив за све, нарочито за то што свој живот проводите на релацији "Фарма"-"Суља"-"Скандал"-ФБ-"Жикина шареница"..па у круг..

Мене сутра чека Светосавски сајам књига у галерији "Србија"..а ви како хоћете..