Friday, 4 August 2017

Пут у Грчку Нo8..Кад лудак има више среће него памети


Саплетем се о лика на сред улице. Центар Атине, он пандур, ја не гледам куда идем. Једва се задржао на ногама да се не преврне преко сопственог мотора.

Ја сва срећно што налетех (мада није морало тако буквално) на пандура. Ко ће најлакше да ме упути где да купим карте за трајект. Кажем..“TICETS for feriboat“ а он, видно пометен, покаже прстом на локал.



Уђем и лепо тражим карте. Продавац ме гледа бледо и пита ме шта тражим ту. Човек продаје тикете за Лутрију.

Коначно проналазим где се продају карте за трајект. Момак љубазно каже да за мене има карту. За аутомобил? У јулу? Без резервације? Гледа ме са чудном мешавином чуђења и сажаљења.

У том моменту лик иза њега нешто довикује. Продавац се окрене ка мени збланут и пита ме да ли желим карту за аутомобил са попустом од око 25%. Неко је тог тренутка отказао резервацију, а таква карта се продаје као LAST MINUTE. Судећи по ценама карата, мој Пунтић је само малчице габаритнији од мене.

Платим ја карте, проверим да ли сам вратила пасош у ташну и сва срећна одем до кафића поред на још једну оранжаду. Стварно је превруће.

Скапирам да у руци више не држим кључеве. Панично копам по ташни тражећи их. Нашла кључеве, али ми нема карата. Све преврнем и – нема их.

Отрчим до радње и питам за карте, а он ми каже да ми их је дао у руке. Истог тренутка пребледи – моје карте стоје у кутији за проспекте. И њему је јасно да нема шансе да сам их ја ту ставила.

Ма, кога брига. Сва сам срећна што рођене карте не морам поново да купујем, а он одахнуо када је схватио да нећу да га пријавим.

Конобарица је склонила моју оранжаду у фрижидер, да би ме сачекала хладна. Све јој је било јасно када сам излетела ван онако избезумљена.