Лидл у Волосу.
Стојим у реду пред касом. Касирка услужује породицу испред мене и нешто
довикује обезбеђењу. Он, очито незадовољан што га зове, прилази каси и вади
ранац из претинца. Пружа га муштерији уз гласно:
–
Па, да, ниси нашла другог да ти буде магарац. Умеш ваљда и сама да дигнеш дупе,
а не да све морам ја да радим!
Покушавам
да се не насмејем, али не успевам. Гледа сумњичаво у мој осмех од уха до уха,
па сам морала да проговорим.
- Невероватно,
нисам очекивала да чујем српски у Волосу.
Он
ме мрко погледа, па ће бесно:
- Па,
када говориш српски, шта ме који мој јебеш да ломим језик на енглеском?
И
одмаршира даље.
Јесте,
питала сам га пар минута раније да ми покаже где се нешто налази али, како сам
могла да знам да је наш?
Срби
– чудо на земљи.
No comments:
Post a Comment