Слобода говора или изговор за крв..

Не знам шта да мислим о овоме у Француској..

Дубоко верујем да масакр није избор..
Дубоко верујем да вређање других није слобода говора..
Дубоко верујем да је дванаесторо људи жртвовано да би неко добио изговор да побије хиљаде других у име онога што сматра за правду..
Дубоко верујем да прави Муслиман никада не би направио овако нешто, нарочито не током божићних празника..
Дубоко верујем да свет у коме људи игноришу свакодневно умирање деце а шизну због смрти дванаест безобразних новинара..није добро место..
Дубоко верујем да смрт тих људи није довољан разлог да неко побије стотине деце у некој другој земљи..
У супротном..зашто је укинута крвна освета..

Бојим се да ово нема везе ни са Мухамедом ни са новинарима ни са карикатуром, а најмање са слободом говора..
Јер, слобода говора је и када ја смем да кажем..не, ја нисам Чарли..сматрам да су претерали..
Јер, слобода говора је и када ја смем да кажем..смрадови ненормални, не, ви нисте добри Муслимани, јер се такве ствари не раде у име Алаха..

Нека нам је добри Бог у помоћи..

Када Немања постане Шиптар..

Кажу Шиптари да је Карађорђе био Шиптар..
И Немањићи..

Сетих се тако професорке историје коју упознадох док сам шетала по тврђави на Скадру..
Питала ме је да ли сам чула за легенду о Розафи..
Шта чула..поему знам малтене напамет..само што се узидана љуба зове млада Гојковица..и Српкиња је..
Никад чула жена..ни за песму ни за Гојковицу..
Шокирана је..
СВИ ЗНАЈУ да је Розафа била Шиптарка..

Аха, кажем ја..
А када је Скадар зидан, питам..
Зна жена, профанка је то..XIV век..

Лепо..

Простор данашње Албаније је дуго био у саставу Римског и касније Византинског царства..
Османлије су се ту довукле 1478 године..
У Валони је 28 новембра 1912 декларисана независност Албаније..

По завршетку Првог светског рата, на мировној конференцији у Паризу 1919 године, Есад-паша је, ПОД ОКРИЉЕМ делегације Краљевине СХС, поднео меморандум о Албанији..па је Европа коначно постала свесна да уопште постоје..

Па питам жену..ко је од тих људи зазидао Шиптарку у XIV веку у тврђаву у којој доминира, сада рушевна, црква светог Стефана..за коју ни Арбанаси не споре да је задужбина краљице Јелене и њених синова Милутина и Драгутина..

А она ће мени..Ију, па ја никада нисам размишљала о тој теми на тај начин..

Иди..

На растанку јој зададох још једну муку..Знате ли ко је Ђурађ Кастриот?
Никад чула..
Ја сам ветеринар, драга моја професорко историје, али, ето, игром случаја знам..
Деда му се доселио у Јањину, у Епир као српски кефалија..
Мајка му беше српска принцеза Војислава..
Отац  му беше Јован Кастриот, принц Епира, који је за себе и своје синове купио четири аделфата (право да за свог живота борави у Хиландару)..тамо је и сахрањен..

Ђурађ је прешао у ислам да би завршио војну школу у Једренима..
1443 године се вратио отачаској вери..а Шиптари су га заборавили..

Када је Наим Фрашери 1898 године објавио књигу о њему, поново су га се сетили и поставили га на пиједестал националног хероја..
Нису имали другог..
И тако је настао Скендербег..
Чули сте за њега, верујем..

Не знам да ли је остала подуже да зева за мном или је одмахнула руком и заборавила на целу причу истог тренутка..
Као што на своју историју заборавише Срби..

Ваљда имамо довољно великана, па је ред да их поделимо са комшијама..
Ако је света Параскева Гркиња, краљевић Марко Македонац, Тесла Хрват, Меша Бошњак..што и Немања не би био Шиптар..

Људи који су ПРЕВИШЕ..

Одувек је било тих људи који су напросто ПРЕВИШЕ..

Свако може да буде превише добар, превише леп, превише паметан, превише образован, превише глуп, превише безобразан, превише бахат..то се некако подразумева..

Свако од нас је у нечему превише нешто..

Понеко уме да буде превише у две ствари, ређе у три..

Али, постоје ти чудни људи, којима је од Бога дата чудесна судбина да буду превише од свега..

Ретко налетим на неког таквог, али то се и подразумева..да висе на свакој грани, не би били чудесни нити посебни..

Ни њу не познајем..

Прочитала сам пар њених књига..ништа што би ме импресионирало..нисам неки посебни љубитељ такозване лаке литературе..

(немам појма ни шта тачно означава тај термин..некада стварно није лако прочитати 200 страна тоталних глупости, а онда ти то неко окарактерише као "лако штиво")..

Њене књиге не спадају у ред новокомпонованих бљуважа, али Исидора и не претендује да буде Достојевски..дакле, за некога ко живи да би путовао, као што сам ја, њене књиге су живописни показатељ где отићи и пронаћи тај ентузијазам и чисту радост сакривену испод лудих шешира, коју је она окусила..

Зато ме је "Спас" скроз помео..

Покупила сам књигу из локалне библиотеке, не бих ли себе натерала да прегурам огавни, сиви дан који се стуштио над лепим градом на Нишави..

Децембар је, сив, ружан и депримирајући, зима тек почиње, а џепове сам испразнила базајући уоколо цело лето, без циља и икаквог плана..дакле, нема ништа од романтичних плажа и мириса мора које је ове зиме тамо негде, исувише далеко за мене..

Исидора..синоним за Бали, Доху, море, сунце, песак, чаробни свет другачијих култура, пут око света..

Гледала сам пар њених емисија некада давно и све ми се чини да та жена ископава енергију ни из чега..

Наопака, ексцентрична, радосна, у земљи у којој су сви депресивни, сиви и безлични..

Да, нека њена књига би баш легла..читам и не мислим, сунчам се у сновима на јави, и заборавим где сам, зашто сам ту и до када ће бити овако хладно, тужно и забрињавајуће на ивици генералне патологије..

Ехх..помислих, понадах се..али ништа од тога..

"Спас" је нешто сасвим друго..прича обичне жене необичног карактера, на тему борбе са стравичном болешћу..

Већ код прве странице сам пожелела да одустанем..само ми прича о болештини фали овог јутра..

А нисам..

Срећом..

И ту негде пронађох јасан пример човека који је ПРЕВИШЕ..

Жене, у овом случају..али, и жена је човек, зар не..увек ме је некако збуњивала та подела на људе и жене, али да не давим сада о томе..

Она је превише паметна, превише талентована, превише ексцентрична, превише одлучна, превише неконвенцијална..сва је некако превише, зар вам се не чини..

Сетите се свих њених испада, вулгарности, папазјанија у које је упадала..

Нема никога из бивше Југе ко није чуо за ту проказану Наци-журку..углавном нико живи не зна који је повод те сценографије, нити којим поводом је направљена, ко је на њој био и зашто..али сви знају да је једна деветнаестогодишња девојка побуњеник, протерана из родног града због тога што не уме да плива низводно..

И свима је то било ОК..јер, она је ПРЕВИШЕ..

И да не заборавимо да је смотала петнаест година старијег профу и преврнула небо и земљу док се није удала за њега..ужас благи, срам је било..

Изборила се за љубав свог живота, упркос конвенцијама..

Ни прва ни последња, али је она, за разлику од полуписмених профукњача које се и уписују на студије у Престоници не би ли нешто смотале, па онда то и добро уновчиле, некако..шта ја знам..она је ПРЕВИШЕ..

Превише искрена, превише отворена, превише директна, превише је заболе шта о њеном животу има да каже неки задригли пацов који цео свој живот само гласа и клима главом..док се у седамдесетој не окрене око себе и открије да му живот ни у шта прође..ако уопште и скапира..

Књига нема пуно страна, али сам је читала цело пре подне..прилично необично за мене..

Иза сваке странице ми је извирала нова мисао, падале су ми на памет разноразне ствари које оваква једна књига, по неком правилу, не би требала да изазове..

А јесте..

Ваљда је та превише неукротива Исидора напросто превише инспиративна..

Или се само уклопила у превише ружан дан, у превише трауматично окружење и улетела ми у живот када сам превише осетљива..

Ко би га знао..

Хвала јој на томе..

Књижевни изазов уз температуру преко 38С..

Потпуно измождена температуром и грозоморним причама о педер балу и поремећеном политичару са оним устима, одлучих да себи прекратим муке везаности за кревет давећи оне који воле бити удављени нискама мојих мисли..

Хајде мало да причамо о књижевности..на потпуно извитоперен начин (очито једини могућ у земљи дембелији)..

Наводно се изругујући потпуно несувислом леденом изазову, неко је на ФБ покренуо књижевни изазов..
Суштина је била пронаћи десет пријатеља за које се надаш да су прочитали ишта након буквара..а уколико такве не познајеш, захтев се може послати било коме..само нека се врти и да будемо "у тренду"..макар on line, када нам ова јаруга у којој живимо не дозвољава сличне егзибиције у реалном животу..

Не знам како ви, али малтене сви чије су се листе појавиле на мом Home Page (уз очекиване и ретке изузетке), су се фрљали несрећном Карењином, оном браћом коју је само Достојевски умео тако да исцрта и нахереним мостом на Дрини..
Толстојевски и Нобеловац су однели прво место..очекивано..ипак су турени у обавезну лектиру, док је тај појам још увек постојао у српском школству..
Срећом да припадам тој генерацији..
Не могу ни да замислим муке ових нових клинки које су морале да прекопавају нет, да не би испале просте у друштву, иако сви знају да су прочитале само Купохоличарку и то у наставцима, током фенирања..
Мушке примерке нећу ни да помињем..ни они старији се нису нешто специјално прославили..

Лепо је све то, драги моји..
Треба поштовати класике (један се сетио и Шолохова..из које ли тај песме испаде, не могу докучити), али, убоги Иво није написао само једну књигу..
Што се нико не ухвати за Травничку хронику, на пример, па да поштено призна колико је та књига досадна..нема шансе да ју је прочитало више од 100 људи у Србији, а и они под морам..сем понеког замајаног лика попут мене, који се баш заинатио да је срамота не прочитати цео опус нашег Нобеловца..

А тек та кокошка која је нашла да у недоба јури пилетину, па се опуштено стрмекнула под воз и не сањајући да ће бити муза гомили пластичних квазизвездица XXI века које нема ко да овековечи сем полупијаних сниматеља трећеразредних таблоида..
Популарна књига, нема шта..барем по томе колико је пута доспела на листе разноразних згубидана по ФБ..
Да ми је само да наслутим колико њих зна ко је Љевин, на пример..
Е, сад, човек је имао срећан брак, а име му није на корицама..дакле, питање је да ли он у ствари и постоји у књизи..

На полицама већине домова прашину скупљају књиге великог Достојевског..а сви знају само за Браћу Карамазове и Идиота..
Ваљда је то и логично..прва књига је била обавезна на часовима Српскохрватског језика и културе у време када није било познато да се "српски" пише са Б, а друга описује ментално стање великог дела становника земље која се "граничи сама са собом", којима је та збрка са једним словом главна животна преокупација, али већ у следећем посту бриљирају реченицом..зашто би НИСАМ била реч у којој се НЕ пише одвојено..
А не пита се шта он тражи у књижевном изазову..

Ипак, мој фаворит је био лик који је уврстио Лелејску гору у свој списак..
Можда ја живим у апсолутној заблуди, али ту књигу може неко да воли само по директиви..свакако не клинац у пубертету који на профилу гаји само обавештења о величини сиса локалне профукњаче..
О, да, морала сам да вирнем, срам ме било..
А нисам ни морала да читам ближе податке..тачно имам пред очима слику клинца који по татиној полици насумично бира наслове на најимпозантнијим корицама..

А видите, има тако неких наслова који упадљиво недостајаше..
Нико се не нашали да у Top ten уврсти Капитал или Сабрана дела друга Дедијера, која су на метар куповали послушници неких других другова..
Но, већ сам навикла на то да такви нису ни живели у Србији онда када смо били у пуном саставу, иако само део једне велике државе..
Сви ти су, наравно, у то време били верници "иако се то није смело", али се само пар њих сетило Библије..
Остали нису хтели да мешају ту свету књигу са профаним ликовима попут Сјенкјевича, Игњатовића, Џојса..па су избацили и једне и друге, за сваки случај..

Поезија је већ на сасвим другим листама, јер је на овим по ФБ углавном није било..сем повременог, веома стидљивог, помињања чика Јове или наново рехабилитованог Јасењина (руски је опет у моди)..
Било је очито забрањено навести Јејтса, Емили Дикинсон или Бодлера..
У суштини, нико ми не брани да верујем да је то због тога што је тешко књижевни опус свести на десет наслова..сигурно је то разлог..

Мада, нешто не налетех ни на Десанку, а камоли на Исидору Секулић или Милицу Стојадиновић Српкињу..што је и разумљиво..није снимљена серија по њиховим песмама..
Када смо већ код масмедија, када сам ја (у нека давна времена, очито) била тинејџерка, било је срамота читати МирЈам..
Данас сви живи цмиздре пред ТВ над ногом једног авијатичара, немајући времена да се замисле над неким новим Јакшићем, Шантићем или Радичевићем..који живи ту негде око нас, гладан и несхваћен, док туберкулоза наново хара Србијом..
И пише песме..којима ћемо се дичити за отприлике два века..

А данас, пак, ако у претраживач укуцате "Дис", добићете списак појефтињења у једном од бесмислених мега-гига-макси-тера-јтесетамогдетраванерасте-маркета..
А човек је био песник громада..за кога није било места на списку ФБ изазова..
А био је у читанкама..

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Šta imaš u dzepu?

Šta imam u dzepu?

Kakvo je to uopšte pitanje, da mi je samo znati..

Dzepovi kao dzepovi..svileni ili sašiveni od pamuka, lepo obrubljeni, bušni ili potpuno iscepani u froncle, zanemareni, nevoljeni i nebitni deo svake košulje, pantalona ili jakne..

Koga uopšte briga šta se u njima krije..

Ako ćemo pošteno, i nema tu neke velike misterije..

U njih ljudi obično ćušnu neku sitnicu..načeto pakovanje žvaka, upotrebljenu papirnu maramicu natopljenu suzama, novčić koji pronadju na ulici, pa ga ponesu sa sobom ne bi li im, kako su nas bake učile, doneo tu neuhvatljivu damu zvanu sreća, koja ih u svakom drugom slučaju zaobilazi, ostavljajući ih da arče život ispunjen jedom i gorčinom..

Ponekad, ume taj dzep da postane sklonište za smrznute prstiće one lepe devojčice koja vam se baš svidja, ali ne umete da joj to kažete i pokažete..i tako taj zanemareni deo odeće postaje saučesnik u tajni i večito podsećanje na taj trenutak radosti i ukradene dragosti..

Tako vam je to obično, dragi moji, sa ljudima i dzepovima..

Ja se, eto, nekako ne uklapam u tu priču i to bi moglo opasno da me skrene sa teme..

Naime, nemam dzepove..

Kada je hladno, na ruke navlačim svoje lepe rukavice od meke crvenkaste kože, dovoljno tople da me zgreju i po mnogo većoj hladnoći nego što je ova modifikovana, udavljena u, već izvikanom, globalnom zagrevanju..

Ne nosim farmerke niti košulje, a haljine su mi uvek pripijene, svilene ili vunene, potpuno ženstvene i nežne i naprosto ne dozvoljavaju da budu opterećene kojekakvim dzepovima, makar to bilo i neophodno za radjanje jedne priče..

Nemam ih, kažem..

Dzepove..

Imam samo jedan dzepić..

Onaj jedan mali, sasvim malecki, neprimetan i nedostupan običnom tragaču za dzepovima, sakriven i ušuškan sa unutrašnje strane leve komore male nemirne pumpe u dnu mojih grudi..

Eh, da, taj imam, mada se prečesto na njega ne obazirem..

Izbegavam ga i ignorišem, zanemarujem i zaobilazim u mislima..

Nezgodan je, znate, pun je tajni, skrivenih misli, neisplakanih suza i osmeha koje niko nikada neće imati prilike da vidi i da njima ogreje opustošenu dušu, izmrcvarenu svakodnevnim brigama, neispunjenim nadama i propuštenim ljubavima..

U njemu su se nagurali ljudi i dogadjaji koji ispunjavaju moj život i čine ga unikatnim i drugačijim..mojim..

Umem ja tako, samo u posebnim i retkim prilikama, da zavučem prstiće u njega i da lagano, vrhovima jagodica, izvučem po neku pričicu, anegdotu ili baš dugu i tešku priču koja zagorči jetkošću i onom dubokom, nesavladivom tugom, koja povremeno ume da nas pregazi i pogrbi tom nekom čudnom, nesavladivom težinom..

Hoćete jednu takvu, pomalo mračnu i tešku ili neku veselu, razigranu i iskričavu, a? Da vidimo..prstići su se zavukli u džepić, brčkaju tamo malo, tražuckaju i njuškaju..ne treba nama bilo kakva priča, već neka posebna, elegantna i fina, kakvih nema u nekim tamo drugim i drugačijim džepovima..

“Beograd u srcu jedne Beograđanke i očima jedne Nišlijke”..

Ih..nije vam baš neka priča zapala, mogu Vam reći..puno gorči, previše, rekla bih..

Sećam se ja ove priče..kako i ne bih, pa juče se desila, a ja je danas iz džepića vadim..ehh..

Nišlijka sam već skoro dve godine, po sopstvenom izboru. Očarao me je lepi, elegantni grad na obali nemirne Nišave toliko da sam, bez i trunke kajanja, spakovala kofere i napustila Prestonicu, koja odavno nije Beograd kakvog u srcu čuvam, pa ga Beogradom već godinama i ne zovem..

Volim ja svoj rodni grad..ipak su se generacije mojih predaka u njemu radjale, ali mi je sve teže da živim u njemu..

A onda je usledio poziv od Galerije “Retro Shic” da svoje oslikane svilene stvarčice izložim u okviru njihove prolećne izložbe ..

I tako vam ja, dragi moji, preko noći postadoh gost u rodnom gradu..

Mesecima nisam bila u Prestonici, pa se malo i zaradovah, naročito zbog činjenice da ću svakodnevno šetati centrom grada u oba pravca i uživati u lepotama glavne džade..

Dan prvi..

Ili, bolje rečeno, mora od dana..

Započeo je s kišom, sumrakom i onom odurnom izmaglicom koja izmori čoveka sivilom i tegobom, još pre nego što oči ujutru čestito otvori..

Krenula sam prema galeriji tegleći se i razvlačeći kao po kazni, sva nešto smorena i mrzovoljna, poluzainteresovano zagledajući izloge prepune kiča i neukusa, osvetljenih šizofrenim neonom koji, uprkos trudu, ne može da zabašuri vrisak zgužvane sintetike i bofla. Na koji način smo zemlju, poznatu po odličnom tekstilu, gurnuli u ralje otrcane kineske konfekcije i turkih šljokica, potpuno mi je nejasno..

Po ulici su se razvlačile devojke, po kojima je ovaj grad nekada bio čuven, danas zaboravljene u sopstvenoj tišini, zarozane i bezvoljne, crta lica koje senči ta neverovatna glad za nečim. Tragajući pogrešno, hranu za svoju dušu nalaze u silikonima, izgladnjivanju i razgolićivanju, sve u nadi da će naići taj neko čije su ljubavi i nežnosti željne, koji će, kao u bajci, tačno znati kako da radošću nanovo oboji taj tragični svet u kome sve brže kopne..

Skrhana prvim utiscima kojima me je zapljusnuo grad nakon šest meseci neviđanja, stigla sam do galerije..

Posle fantastičnog uspeha jučerašnjeg dana, kao šamar me je dočekao taj prelepi, umetnički prostor krcat unikatnim delima mladih ljudi prepunih ideja i fenomenalne energije, danas prazan i siv, poput dana koji se valja za mnom, unoseći teški, ružni nemir u sve moje pore..

Kao da ne postojimo..ljudi, isceđeni sivilom koje nas prebojava u jednoličnu tamu, jednostavno nisu bili raspoloženi da svetlost i iskričavu dugu potraže u našoj galeriji..

Teške duše i obamrla srca, jedva sam dočekala da prođu ti neki sati, kao u inat razvučeni do krajnjih granica izdržljivosti, i da krenem kući. Da se sklonim od svih i od svega, da se zamotam u svoje meko, drago ćebence i utehu pronađem u hladnoj nes kafi i omiljenoj čokoladi, potpuno nevoljena, neshvaćena i otuđena od ovog mračnog mesta zvanog svet..

Krenula sam kući razočarana neuspehom dana, umorna od neaktivnosti i pritisnuta sopstvenim mislima..

I dok sam umorno vukla noge, prolazeći kraj Skupštine brzinom ispod svakog prihvatljivog nivoa, trgnuo me je nagli pokret sa leve strane..

Ispred mene iskorači čovek dragog  lica, na kome se nazirala neobična mešavina osmeha i blage neprijatnosti..

“Nemojte se naljutiti na mene”, obratio mi se lepim, umirujućim baritonom, “Ne mogu a da Vam ne kažem..tako ste divni i lepi”..

Povukao se u dva koraka, na isti način kako je do mene dospeo..

Zbunjeno mu rekoh jedno “Hvala”, dok mi se licem razlivao osmeh..

Ko kaže da je ženama puno toga potrebno? Meni je to kratko “divni ste i lepi” bilo dovoljno da zaboravim na siv i ružan dan koji je izdrobio tolike sate mog života bez milosti i razumnog razloga, da ubrzam korak i u mimohodu primetim neke lepe, elegantno obučene ljude i suptilne, ukusno uređene izloge..

Gde li su bili jutros, ne mogu vam precizno objasniti..nijedan nije bio na svom sadašnjem mestu, zakleti bih se mogla..

I kada malo bolje razmislim, sve ukupno uzevši, iza mene je jedan savršeno uspešan i dobar dan, prepun lepote i iskričave radosti..

A moj džepić je bogatiji za još jednu priču..

Ovoga puta, srećom, ispričanu..

Поплава ујединила Београђане и оне друге који такође живе у Белом Граду..

Годинама слушам бљуваже на конто Београђана, згражавање "правих" Београђана при погледу на наметнуте, новопридошле становнике главног града и притајену мржњу придошлица према онима који их никада неће прихватити као своје и једнаке себи, бранећи се од наметања обичаја и начина живота који за овај град није уобичајен никада био..

Оно што никоме већ више од двадесет година не полази за руком, успело је поплави и невиђеном невремену које Србија не памти..

Чудо се догодило и поплава је, ето, ујединила Београђане и оне друге који такође живе у Белом Граду..у трци званој "ко ће објавити бизарнији и огавнији фазон на конто поплаве у земљи, ко ће показати већи ниво одвратноће своје душе вицкастим коментарима на тему поплаве или се јаче смејати поплављеним њивама, разрушеним домовима и распуклим мостовима"..

У два дана, српски сељак је остао без куће и баште, њиве су поплављене, људи погинули..

А главни проблем на ТВ и ФБ је ко је шта рекао и који политичар је крив или некрив..

Ко је правио мост, ко је украо паре, ко се возика хеликоптером, који спикер је неписмен, која профукњача пред камером има лепшу кабаницу..

Као да су код очију слепи..поцркаће од глади цела Србија..пола Београђана (као и Нишлија или Новосађана, али тренутно не стижем да напљувавам градске службе Ниша које чисто заболе што ништа у граду не функционише или смрадове који су поплаву искористили за постављање транспарента којим Војводину проглашавају Републиком) се храни захваљујући рођацима са села..

Они који се годинама довлаче у БГ, мрзећи подједнако и свој стари и овај нови крај, нису дошли да би слушали о муци оних које су оставили иза себе..дошли су да постану НЕКО, када већ нису рођени као неко..

Газе преко лешева, без образа и савести..

Хоће ли их већ неко ишутирати тамо одакле су дошли, да помогну макар својима, када другима неће..

Они који су "одувек" Београђани, блазирано пију капућино у оближњем кафеу и једино их занима да не поквасе салонке..

Хоће ли их неко клепити циглом у главу и објаснити им да се понашају као дебили, као да сутра њихова деца неће умирати од монсатових отрова и меса прерађених цркотина из Бразила, када у Србији не остане ниједно грло стоке..

Срам вас било Београђани..или шта већ јесте..

Срамите се због себе, застидите се пред својим прецима и погните главу пред својом децом пред којом ћете кад-тад морати да одговарате..

Стидим се због тога што морам да се зацрвеним због туђе бахатости и безобразлука..

Обрукасте ми родни град..а он то једноставно није заслужио..

Фуј БрЕ! 

Бели Град ћути, а Србија не слуша..

Живим на Неимару од када знам за себе. То је старински део Престонице у коме чак и бестијални новокомпоновани ђилкоши снизе глас за три октаве након 19h. То је крај преслатких бакица које, ни за живу душу, не би изашле из окриља свог дома без хладне трајне на глави, астраганске бунде зими или хаљине од жоржета током лепих, сунчаних дана. Улицама овог краја старија господа и дан данас корачају усправно попут гардиста, одевени у обавезни сако чак и по највећој врућини..

То је крај који се баш дуго одупирао сељањчењу, али је све јасније да задњих година опасно посрће и лагано се предаје..

Од како је обновљена изградња Храма, забачени део Престонице је напрасно постао суви центар. Неке ружне, стаклене зграде неукусних боја и рогобатних линија су кренуле у освајање Шуматовачке, улице у којој сам направила прве кораке у ритму Чајковског, одрастала читајући бајке и љубавне романе, плакала уз Даму с камелијама и истраживала богате баште, замишљајући да сам јунакиња романа Кроз пустињу и прашуму..

Неки дивљи, чудни људи су пре пар година напрасно у својим главама одредили звучност изјаве «Живим код Храма» и подигли цене квадрата до простачких висина, олако се одричући прадедовског крша. А онда је светска криза обесмислила те силне стотине хиљада у страној валути и свела њихов резон у оквире старе изреке «Како дошло, тако о’шло»..

Већ годинама свраћам у Бели Град само повремено, а задњих шест месеци се никако нисмо гледали мој родни град и ја, па је рогобатни назив «ФК Краишник» на фасади лепе, старе, елегантне вишеспратнице у Браничевској, повредио све у мени. Неки намрштени полусвет је заузео моју малу, преслатку пиљару која ту постоји од вајкада..или се барем мени тако чинило..

Да се разумемо..ја сам од првог дана свим срцем прихватила људе који су од зла побегли и потражили уточиште и утеху код пријатеља..

И добили их..

А онда су неки од њих (да не огрешим душу, па да кажем да је у питању већина) одлучили да не желе да буду део овог града и да га не желе за дом. Ишчекујући тренутак да се врате «тамо где им је било сто пута боље», кренули су са етикетирањем простора по коме се крећу тим рогобатним називом, у старту стављајући знак «Стоп!» за све оне који не ђипају и не веселе се на њихов начин..

Пуна жучи сам исписивала ове утиске у мислима, а онда, потпуно изненада, постала свесна да је још неко дошао у наш крај..

«Српска кућа вина», «Апотека» (а није државна), пиљарица «Пијац»..

Нове радње, модеран дизајн назива фирми..што све не би било ни мало чудно да сви натписи нису исписани ЋИРИЛИЦОМ..

Ћирилица на Неимару након 60их?

Упс..

Шта се ово дешава, људи моји?

Корачајући полуошамућена, не реагујем на натписе око Храма (подразумева се да су исписани ћирилицом), чак ни на радњу «Кућа заната Србије» или велики рекламни плакат који најављује концерт Биље Крстић..

ТО некако звучи логично..

Али кинески ресторан «Пламени цар» ме је докусурио..

Еј, Кинези су овде годинама и ич не фермају званично писмо Србије, а сада одједном ово. Нешто се мислим, нису Кинези постали суперсила XXI века правећи погрешне процене..нешто овде дебело не штима..

Чак сам се и насмејала код хотела «Греније» и радње под називом «Мода Италиана»..исписаних ћирилицом, наравно..

Уз очекиване пекаре, старинарнице, златаре и гравере, мењачница на Теразијама (која није у оквиру Поштанске Штедионице) је укључила све звончиће у мојој глави. То је једноставно превише за оно у шта се овај град претворио задњих двадесетак година..

Ово о чему причам може бити потпуно нејасно само некоме ко није проходао на овом асфалту, који се под ногама гиба другачије од било ког другог на свету..

Наиме, Београд је јако чудан град..

Ниш је тај који се гласно буни и диже Србију на ноге. Скуп од 100 000 Нишлија који демонстрирају има значаја. Са друге стране, и многоструко већи број људи на улицама Престонице не значи ништа, и то нема директне везе са самом чињеницом да је у питању милионски град. Ствар је у томе да барем две трећине те бројке отпада на полицајце у цивилу, људе које аутобусима допреме у град ко-зна-одакле, средњошколце који једва чекају разлог да збришу из школе и по неког полузаинтересованог студента, уколико су демонстрације ван испитног рока..

Остатак подразумева партијске послушнике, навијачке групе и незадовољнике којима је побуна против свега и свачега у опису животног стила..

Правих становника Престонице, чије би присуство дало смисао било каквој побуни, на улицама скоро да нема. То су људи који раде од јутра до сутра и проводе по два или три сата у путу до посла и назад, тако да им практично не пада на памет да и то мало слободног времена проведу на улици, ионако дубоко убеђени да се у Србији никада ништа не мења..

Једном су се покренули пре 14 година, и сада, понижени и преварени, не верују више никоме..

Ако се и појави неко од њих у моменту неког протеста, велика је вероватноћа да су у питању случајни пролазници, докони пензоси, пусти радозналци (који дешавања у граду пропрате заваљени у наслоњач неког кафића, блазирано срчући кафу или све чешће капућино) и пар голубова који су одавно заслужили статус грађана главног града..

И то је све..

Београд који памтим се не буни. Барем не на улици..

Он то ради испотиха. Неупадљиво. Сам за себе. Тако што мења називе радњи и враћа већ отписану ћирилицу, чак и супротно свом ЕУропејском убеђењу..

На пример..

И то не зато што ћирилицу воли или не..

Не потцењујте ову лепу, белу даму на обали две реке..

Није Београд одолео свакој шуши, која је имала амбицију да га покори и прегази, тек тако..

Није било Отписаних и пуцњаве по улицама града, сем у серији коју волимо..

Београд напросто то не ради тако..

Никада и није..

Само оних четврт милиона Београђана (одакле ли Вам идеја да их има више?) ће ме схватити и разумети о чему причам..

Сваком коме је Београд у души зна да ту драгоцену титулу «Београђанин» није могуће стећи пустим досељењем у град. Пречесто то није могуће ни рођењем. Душко Радовић је рођен у Нишу, а био је један од највећих Београђана које овај град памти..

С друге стране, Теразијама шета већ трећа генерација људи која спадају у житеље Белог Града, али привилегија да буду Београђани им напросто измиче. И ту помоћи нема..

Или јеси или ниси..нема ту дубоке философије..

Они који јесу, тачно знају о чему причам..

Они који нису..шта ћу им ја..

Но, да се вратим васкрслој ћирилици..

Остајем овде још неколико дана и прошпартаћу још којом маршутом..чисто да проверим да ли је то нека нова мода стигла у Престоницу или је вољени град коначно ипак одлучио да је време да опет будем поносна на њега..

Ако сам у праву, разноразни политикантски дилетанти би требало под хитно да простудирају ону Милошеву «Бој се Срба када заћуте»..

А Београд је, рекла бих, почео громогласно да ћути ових дана..

На ћирилици..