Манастирски плави чеп..

Свако ко је икада крочио кроз капију мирног и елегантног манастира у Сићеву, зна колико је то посебно место..

Сам манастир је леп, али је за тај невероватан преблаги осећај заслужна нестварно лепа, чудотворна икона Богородице Сићевачке..

Била сам јуче, након неуобичајено дугог одсуства, потпуно несвесна колико су ми недостајали та тишина, ванвременски мир и љубав лепе и предобре мати Веронике, настојатељнице ове малене обитељи..

Причам ја њој о новој акцији сакупљања чепова..а како бих то уопште могла да пропустим..
Видим ја да се замислила..вољна је да помогне, али је то још једна ствар о којом мора да мисли, поред свих послова који је свакодневно чекају..

Лагано, меког корака, корачамо ка црквици да се помолимо..
Док разгледам шта је све урађено током рестаурације старих фресака, прилази ми мати, видно збуњена и са благом неверицом у очима..

- Скупљаш чепове, кажеш..прозбори тихо..
- Скупљам, као и моје Нишлије..кажем..
- И баш ти је важно да их скупљамо и ми..опет она..
- Било би лепо и мени веома драго..кажем, сада већ и ја збуњена овим испитивањем..

Уместо одговора, позвала ме је руком ка ниши у којој је смештено Распеће..
Савија се и руком подиже ћасицу са новцем који ту остављају верни..
На врху металних новчића, смештен је плави пластични чеп..
Гледа мати у чеп, па у мене, па у Распеће..
Никада до сада се није десило да неко приложи пластични чеп и никако не може да докучи одакле он ту..

Ја почињем да се смејем, потпуно у нескладу са миром који у цркви влада..
Напросто нисам могла да се суздржим..
Тако је нестварно..и лепо..и предивно..

- Скупљаћемо те твоје чепове..видиш да смо добили благослов..не може ово бити случајно..

Наравно да не може..
Никада и није..

Излазећи из цркве, окренула сам се још једном на вратима да се прекрстим..
Са старе иконе као да ми се Господ насмешио..
То већ није могуће..
Само ми се учинило..
Али је мој осмех ипак постао шири, а душа радоснија..
Ко би могао баш тачно да зна шта је на овом свету могуће..

Црно бијели свијет..

Алаво једем баклаву док левом ногом придржавам волан..

Он је у аутомобилу у суседној траци..припаљује цигарету левом, а у десној руци држи кафу..

Не знам како он придржава волан..

Прва ствар коју вас науче када дођете на полигон да бисте научили да возите, јесте да се аутомобил вози тако што са обе руке држите волан..

У супротном би могло доћи до незгоде..

Не знам у ком тренутку постајемо тако бахати и вожњу почињемо да схватамо олако..

Делићи секунде и сантиметри су одлучили да до незгоде не дође..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један од актера има БГ а други НИ таблице, сукоб је обично неминован..

Када се овакве ствари догоде у рану зору, а један возач је паметна жена са БГ а други шармантни мушкарац са НИ таблицама, цела епизода се заврши јутарњом кафом у идиличном окружењу Нишке бање..

Ипак би било мудрије да смо ту кафу и баклаву поделили након вожње..

Ако бисмо се негде уопште упознали на други начин..

Увек сам волела песму Прљавог Казалишта.."Црно бијели свијет"..

А никада није тако просто и црно-бело..ето..

Нишки ЧЕПеНИнг..Dark side of the Moon..

Пробудило ме је предивно недељно сунце које је, намигујући, најављивало предиван дан..

Негде сам се прерачунала са тим намигивањем..изгледа да није намигивало мени..

Дан је почео уз жвањање и нагомилани бес који је, ничим изазван, одлучио да ми поквари тек зарудело јутро..

Онда је неко кога много волим, одлучио да више не воли мене због давног, никада изреченог незадовољства..

Иако сам се понадала, није то било довољно за један овакав дан..

Со на рану је додао неко други, неко кога волим више од себе саме..

Тако то обично бива..кажу да се зле ствари увек дешавају у пару..

Шта у пару?

Како су сати одмицали, оформиле су квартет, па квинтет..и лагано кренуле у састављање хора..уз моју све јачу и несноснију главобољу..

Одавно ми се није десио један овако гадан дан..

 Знам да Гусар не радим недељом, али Нишава нема слободне дане, па сам јој пожурила у наручје, искључивши мобилни..у овом бирцузу је, по мојој личној одлуци, доста било суза за један дан..

Тврђава ми се смешкала из даљине и, иако је избегавам од када су напали Планинарски дом, одлучила сам да тамо има довољно простора да се склоним од света..

И угледала сам их, тамо далеко иза џамије..

Гомила пластичних чаша и флаша и остаци импровизоване бине били су јасни показатељ да се синоћ лумповало овде..

Шетала сам буквално разгрчући пластично сведочанство да у мом вољеном граду живи нека полупоремећена стока, сакривена под људским обличјем, која не уме ни да се радује ни да ужива ако не унакази простор у коме борави..

Немоћна да учиним било шта поводом смећа које чека радни дан да би га неко склонио, кренула сам да скупљам чепове са разбацаних флашица..

По амбалажи се видело да су спонзори догађаја, који год да је у питању, Хеба, Бивода и Јелен пиво..

Лепо је спонзорисати лепе догађаје..

Ја бих волела да је неко од тих, који се бахате рекламирајући своје производе уоколо, одвојио неки динар више и поставио неку канту или макар кесу на ливади и тиме позвао људе, који су пили ту воду и то пиво, да не оставе лом за собом, нагрђујући лепоту сопственог града и унижавајући древну тврђаву коју су добили у наслеђе..

Но, битно је згрнути лову..зашто би врле спонзоре интересовала лепа, древна тврђава..

Једно радознало дете ми је пришло, али је, пре него што је стигло да ми се обрати, глас из дубоке позадине урликнуо..

- Долази овамо, хоћеш ли да се заразиш..

За ружне предрасуде очито није битна боја моје коже или косе..

Довољна је била раздрагана, разнобојна циганска сукња која се, пратећи сваки мој корак, весело вијорила око мојих ногу и земљом упрљани прсти који су предано скупљали шарене пластичне затвараче у пластичне балоне пронађене на једној од гомила..

Да ме је видела у белом мантилу, без размишљања би ми, као и многи пре ње, поверила дете..

Овако, затечена у другим околностима и одевена у све боје дуге, представљала сам извор заразе..

Не ја, наравно, већ предрасуде, ружне и јадне, попут њене душе..

Ништа нисам рекла..

Дете јој је мало..има времена да се само застиди оне која га је родила, не морам ја да му помогнем у томе..

Нисам ја наивна па да поверујем да ће сви становници Ниша скочити да скупљају чепове само зато што је то мени пало на памет..али, нисам могла а да се не сетим баке и чопора дечурлије који су се разлетели по Белој Паланци да ми помогну у скупљању..

Није, дакле до сукње, нити до мене..до душе је онога који гледа..

Наставила сам свој посао, приписујући целу епизоду дану који је жива пропаст од сванућа, када ме је тргао глас иза леђа..

- Да ли то скупљате за наградну игру?

Човек је стајао са детенцетом у наручју и љубопитљиво ме гледао..

- Не, скупљам их јер желим да купимо инвалидска колица за једну госпођу..

Иза њега је стајала његова, по дефиницији боља половина, муљајућу кокице по устима..

- Чула сам за то, промрмљала је, пљујући несажвакане кокице..

- Лепо је што сте чули. Можете нам се и придружити ако желите..поновила сам, по ко-зна-који пут за ових месец дана, ту реченицу..

Одговор је, ако га је уопште било, замро у новој тури кокица убачених у уста..

Нико госпођи није рекао да је ружно крцкати кокице током разговора са неким..

Али, могу да разумем..ако није наградна игра или сцена из Фарме, није ни занимљиво нити вредно њене пажње..

Какве занимације, такво и понашање..

Све је то због овог ужасног дана који, осунчан и насмејан, није никако смео бити такав..

Кренула сам кући, вукући у рукама три балона са плавим, зеленим и црвеним чеповима..

Остале боје, којих је заиста било мало, ћушнула сам у џеп ташне, одавно резервисан за ту намену..

На моју радост, само пар сам пронашла током шетње крај Нишаве, на путу ка кући..неко ме је већ предухитрио..

Пролазећи крај жичаног контејнера за пет амбалажу, зирнула сам да видим вири ли нека затворена флаша..

- Нећете наћи запушаче, све сам их већ поскидао..

Крај мене се створио малац од дванаестак година, са кезом од уха до уха, показујући ми кесу трегерашицу на чијем дну су звецкали шарени пластењаци..

- Да ли и Ви скупљате чепове за колица..упитао ме је озбиљним гласом..

- Да, и ја..

- Нисмо једини, да знате..није то срамота, то је за добру ствар..

Вилица ми се откачила и затечена сам остала још дуго након нашег растанка..

Има наде за нас..има..

Само да прође овај зли дан..

Живот из песме Ђорђа Балашевића..

Од када је познајем, чврсто се држала једног правила..једино је човек који разуме песме Ђорђа Балашевића тај који би био вредан да га заволи..

Само је два пута прекршила то правило..

Први пут нисам разумела..мој брат је за мене био најбољи и најлепши на свету, али никако се није уклапао у слику романтика кога је она желела крај себе..

            Нисам био ја за њу
            Нисам био ја за њу
            Не, никад нисам био ја за њу..

Срећом, направила је тај погрешан корак и, током кратке везе, открила да са братом нема ничег заједничког, али да је сестра тај драгуљ који недостаје..
(Тачно је чујем како се смеје док ово чита и коментарише да сам пре бисер..али, прича је моја, па у њој и драгуљ могу да будем ако ми је ћеф)..
И ето на свету тог чаробног пријатељства које се роди ненадано и остаје заувек јер никако другачије не би могло да буде..

           Могу се коцкати, лондрати, пити
           И могу пасти на ниске гране,
           Ал' не бој се, никад нећу бити..

Други пут сам је разумела..био је чаробан, леп и бунтован, како се то обично дешава када су велики шармери у питању..
Била је то разарајућа љубав која је водила у лудило и уништавала све пред собом..

            Напослетку, ти си добро
            знала ко сам ја
            чему сузе лепа жено..

Када је већ изгледало да ће неповратно уништити живот због невредног човека, појавио се он..миран, тих, стрпљив и пун разумевања за све њене хирове и недоумице..   
Пружио јој је руку и она је пошла, несигурна у избор..и његов и сопствени..
И није погрешила..

            Оставих иза себе свет заблуде

            Промашаје који тиште

            Просто, лако,

            К'о неко безначајно пристаниште..

Када се родио Дамјан, није се постављало питање око имена..одувек је желела да јој се син тако зове и њен муж је ту њену жељу испоштовао..подразумевало се да тако треба..
С друге стране, било је логично да он да име прелепој кћери која је стигла на свет на општу радост планете и своје лепе маме..
Тако посебна беба није могла да се зове никако другачије него Емилија Ковачев(ић)..што је логично свакоме ко је прочитао обавезну литературу..
Онима који најдужу Балашеву песму не знају напамет не би ни вредело објашњавати..не би умели да схвате..

            Стави мисли у празан ход
            Стреси звезде ко дудове
            И полако насуци брод
            На те плишане спрудове..

Негде у међувремену, незамисливо вредна и упорна, завршила је факултет, положила тај застрашујући Правосудни испит..из прве, наравно..и добила, изненађујуће брзо (по важећим критеријумима у земљи дембелији) посао својих снова..
На срећу замрлог и корумпираног правосуђа..
Ред је био да им неко поправи озбиљно окаљани образ..

            А видиш, неко то од горе види све
            Повлачи те конце, сигра се
            Постави сваку ствар на своје место
            Свако добро, а зло још пре
            Све виде очи судбине..

Данас ми је далеко..
Понекад ми тих 230 км колико нас дели делује непремостиво..
Али, када се сретнемо, увек је као да смо јуче заједно пиле кафу..
Као да месеци нису прошли од како се нисмо виделе..
И таман, баш у том тренутку када се видимо, настављамо разговор, непрекинут временом и простором..
Као доказ да је, тада давно, изабрала добро..у сваком могућем погледу..

            Љубав носи доламу од вилинског предива
            И можда не побеђује
            Ал' је зато непобедива..

Када разлику између ТИ и ВИ чини један чеп..

Пандур ме је зауставио ничим изазван..

Рутинска контрола, каже..

Понекад се стварно питам да ли се такве ствари дешавају и становницима других земаља или је Србија једина на планети у којој полиција зауставља људе чисто реда ради, када год им је досадно..

- Ваша документа, молим..

Пружам му возачку и саобраћајну и примећујем да звирка у велику кесу на мом задњем седишту..

- Шта је то..није издржао да не пита..

- Пластични чепови..кажем, као да је возити препуну кесетину чепова најнормалнија ствар на свету. Скупљамо их да бисмо купили инвалидска колица..

- Знам ја зашто их скупљате..мене интересује како си (оп, па ми смо сада на per tu) их скупила толико..

- И нисам све ја..скупљају их Нишлије и мени их донесу када скупе више..

- Зашто теби?

Моја заборављена документа чаме у његовој руци, без имало смисла..

Знате оне ликове које стрефи скривена камера..е, па ја лагано почињем да се осврћем не бих ли провалила сниматеља..

- Зато што сам ја један од организатора акције..

Баца поглед на моју возачку, сумњичаво заврти главом и каже..

- Ниси ти та..ово је смислила она Ката чудног презимена..

Вилица ми пада неконтролисано..

Овај мене зеза или је дефинитивно скривена камера..

- Прочитао сам све њене приче, сигурно се зове Ката..наставља он своју причу, потпуно незаинтересован за моју забезекнутост..

- Ката је моја нана..изговарам још увек пометена..

- Ма немој..мене фарбаш да оно пише твоја баба..

- Не пише она..враћам се из обамрлости..Пишем ја, али је блог на коме пишем насловљен на њено име. Много је волим..

- Аааа..разумем, као Бен Акиба..

ОК..где је кретенска камера..ово једноставно не може бити стварно..

- Моја деца већ данима кући довлаче те твоје чепове. Још ће неку заразу да ми довуку. Глупе ли идеје..

- Неки мисле да је идеја одлична..кажем, сва радосна због деце..Ви наравно не морате да учествујете..није то обавезно..скупља их само онај ко то жели..

- Ма немој, шта ти знаш..прогунђа. А зашто се онда ја осећам као зликовац који некоме отима колица када год бацим флашу са заврнутим чепом у канту. Јуче сам се вратио по њега и извукао га из ђубрета. Пуни су ми џепови тог срања..

Знате ли онај осећај када не можете да зауставите смех, а знате да није паметно церекати се власти у фацу..

Џаба..ово нема цену..једва се зауставих..

- Али, то је дивно..хвала Вам..

- Гунђгрмф..извади пар чепова из џепа панталона и ћушну ми их у руку..Чекај овде..додаде, онако пандурски ауторитативно..

Одгега се човек до кола и покупи нешто са задњег седишта службеног аутомобила..још неколико шарених пластиканера..

- Стави то у ту кесу..каже..

Послушах без поговора..

- Документа су у реду госпођо, срећан Вам пут, возите пажљиво..

- Хвала Вам, дивни сте..

- Немој ти мени (опер тај per tu) ту да се улизујеш..смејаће ми се колега шта радим..

- Не разумем..сложила сам ону своју чувену ледено-озбиљну фацу..Дозволићете некоме, ко отима колица ономе коме су неопходна, да Вам се смеје?

Представник реда и закона овога пута није могао да контролише осмех..

- Бежи одавде одмах..и немој случајно да ти падне на памет да скупљаш металну бурад..где то да лагерујем..

Пут од Тексаса до Ниша срце часком пређе..

Већ полако подозревам да су и они који ме најбоље знају на ивици да посумњају да сам приче почела да измишљам..

Не бих могла чак ни да се увредим..и сама повремено нисам сигурна да ли икоме нормалном овакве ствари могу да се десе..

Али, за ову имам прегршт сведока..стварно се догодило, ма како нестварно и мени изгледа..

Заправо, Сандра је крива..звала ме је на кафу..

Мрзело ме је, била сам поприлично уморна и трома после ручка..

Али, та дама је ипак неко за мене баш посебан, па сам, без сувишног вагања, стрчала низ степенице и кренула..

Хоћеш сада да попијемо кафу или ћемо у паркићу..зацвркутала је, правећи се невешта и пружајући ми своју омиљену сукњу и блузицу од које се ни у сну не одваја..

- Обуци ово, не можеш у тим исцепаним хеланкама међу странце..

- Какве странце? И нису исцепане, само је Клементина оштрила нокте на њима..

- Правим интервју са неким сјајним ликовима о дечијим камповима и њиховим пријатељима из Тексаса..не можеш веровати каква феноменална породица је у питању..

Ко познаје Сандру, зна да је њој све феноменално..

Мени полууспаваној од овог блесавог времена ништа није било ни близу тог придева..

Игноришући моје гунђање, кренула је да ми навлачи блузу и само се игнорантски насмејала на моју примедбу да она носи два броја мању гардеробу од мене..

- То ми је широко, биће ти таман..

Волим ту њену сукњу..да јој није толико драга, одавно бих је отела..тачно зна то, напаст једна, зато ју је и потурила..

Нисам се ни освестила честито, а већ сам седела у кафићу, ћаскала са сјајним камерманом који је требало да сними интервју и брачним паром Словака који су, попут мене, хладни север заменили топлином лепог града на Нишави..

Лидија и Дарко организују летње дечје кампове на великом имању које су уредили попут оних на западу..

Највеће изненађење је ипак представљала породица Тексашана..

Гвин прича као да је тек искочио из каубојског филма, али онако мршав и без стетсона, ни мало не подсећа на стереотип "дебели, бучни Тексашанин са шеширом" који сам имала у глави..

А Синди..ухх..

Знате оне добро познате приче о америчком пластичном, професионалном осмеху који није из душе као што је наш..

Е, драги моји, ова Американка није из те приче, засигурно..

Осмех вредан милион долара блиста на њеном лицу, ширећи радост на свакога са ким разговара..чиста лепота живљења..

Ова необична осмочлана породица живи од пензије оца фамилије, а своје слободно време проводи певајући болеснима од Алцхајмерове болести, изазивајући, по медицини немогуће, реакције код људи у поодмаклом стадијуму болести..

У Србију су први пут дошли пре три године и већ трећи пут учествују у радионицама, учећи децу да певају, свирају и радују се животу..

Синди држи бесплатне часове свирања на укулелеу и сваком детету које заврши курс поклања по један инструмент..

Причајући о свему и свачему, поменула сам групу Помоћ угроженим Нишлијама и најновију акцију..

Реакција је била моментална..

- Можемо и ми да скупљамо чепове и да их донесемо следеће године..

Стварно ме је дирнула, али ни на трен ме није припремила за следећу реченицу..

- Да ли се слажеш да питам нашег свештеника, па да цела заједница доноси чепове у цркву недељом?

Да ли се слажем?

Занемела сам, сестро слатка..

Нисам је питала како мисли да довугља све те чепове из Тексаса за Ниш..

Рачунам да жена која је родила шесторо деце, научила их да кроз живот пролазе уз музику и љубав, прешла пола света да би месец дана учила туђу децу, од мађарског села на северу Војводине до Мрчајеваца, да свирају тај необични инструмент, дошла да види тај Ниш о коме је толико слушала и за трен ока одлучила да Нишлијама свира из чистог задовољства, уме да изађе на крај са ситницом као што је једно обично пребацивање гомиле џакова пластичних чепова преко целог океана..

Волим те Синди..

Азиланти и бака са млеком у рукама..

Силазим степеницама солитера у коме живим, на путу за посао..
На спрату испод видим баку..у једној руци штап, у другој тетрапак млека..
Хода са муком, лагано, чини ми се да јој век цео треба да премости раздаљину до суседних врата..раздаљину краћу од моја два корака..

Чује ме тек када јој се сасвим приближим..
Лагано подиже главу и, видевши ме, замоли шкрипавим старачким гласом..
- Можеш ли ми одврнути чеп, моје руке су преслабе за то..
Лагани окрет за мене је никакав напор..
За баку је то разлика између гледања у паковање и доручка..

- Хвала ти дете, макар једном да не узнемиравам комшије..еее..да ми није њих..

Није бака напуштена и невољена..
Унуци су јој у свет отишли, са дипломама под руком, гладни и непотребни земљи у којој су се родили..
Парадоксално..они су повели родитеље са собом..
Хтели су и баку, али она је превише везана за свој дом, такав какав је..
Шаљу јој новац, дођу да је посете чим уграбе прилику..
Преретко је то из угла немоћне старице..
Да јој није комшија, умрла би сама, од глади, уз сав новац који јој деца шаљу..

Из бакиног стана се ори на прегласно подешен телевизор..свакако да је чула за азиланте и сигурна сам да јој је жао људи..
Таква је то генерација, милосрдна и вољна да помогне ближњем..

Моје је питање..кога је брига за баку, за то што старост проводи без најмилијих..
Кога је брига за унучад која су остала без загрљаја оне која их воли највише на свету..
Кога је брига за комшију, за пролазника, за човека..

Када смо се задњи пут запитали шта нам комшија има за ручак, да ли његова деца имају шта да вечерају..
Када смо помислили на некога ко не искаче свакодневно са екрана идиотске справе..
Када смо, уместо да се згражавамо над постовима по ФБ, свратили на кафу код брата и његовој деци купили чоколаду коју нису видели недељама..

Жао је мени азиланата, није то спорно..
И верујем да им треба помоћи..

Ја само верујем да не може чаршијом да се бави онај који прво није почистио своје двориште..
Ненормално је то..

Српски језик је богат, па и након Вуковог черечења, за Србију данашњице у њему постоји једна реч, довољна да сама свеобухватно опише ово што ми управо радимо у полуделој земљи дембелији..

Лако ју је наћи у речнику српског језика..

Лицемерје..заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује..
Етимолошки потиче од грчке речи ὑπόκρισις (hypokrisis), што значи..глума..