Људи су за ове две и по године колико живим у Нишу, необично заћутали. Једни су се нападно прозлили, до границе неиздрживости. Они добри су из себе извукли и резервну доброту, до сада некоришћену. Није им, ваљда, раније требала..
Некако испада да је доброта на овом худом свету константа. Када зло крене да буја и доброта почиње да се умножава, па је откривамо у деловима свога бића за које нисмо ни знали да постоје..
Доброта није ћудљива као љубав.
Ех, та љубав. Чудна је то госпојица, хировита и непредвидива. Што је више има, људи је више потискују. Као да је се стиде. Срамота их је од најчистијег осећања које људска душа може да изнедри. Зато је тако мало људи и достигне. Као да јој све време мере вредност. На један тас ставе своју љубав, а други оптерете поносом, инатом, страхом, имањем, банковним рачунима, калкулисањем..
И онда, када остаре и открију да имају више квадрата и цифара од снаге у ногама и здраве памети, јаучу и жале због лоших избора. И тако вековима, од како човек постоји. Никако да научимо ту лекцију, већ понављамо грешке из генерације у генерацију, убеђени да ће баш наш живот бити другачији и ван уобичајене шеме, потпуно неспремни да прихватимо да се базичне ствари не мењају и да им је амплитуда јако плитка..
Зато и јесу базичне, животне, основне..
На нама је само да их свако закомпликује на свој начин, а и тај начин, пречесто, није ни најмање инвентиван..
Са добротом је ствар у потпуности другачија. Или је имамо или не. Није је могуће отуђити нити пак на силу задобити..
И онда када Пандора испразни своју шкрињу и из ње у неповрат одлете љубав, страсти, мржња, бес или сажаљење, на дну се разбашкари нада да у нама има довољно доброте да бисмо могли рећи да свој живот нисмо протраћили на прхке којештарије које нам безочно заокупљују мисли, спречавајући нас да видимо оно најважније..
Да љубави без доброте нема. И да нам живот без доброте и љубави не вреди ни пишљивог боба..
No comments:
Post a Comment