Људи око нас..

Недавно сам се, растужена над сопственим битисањем, пожалила својој секи..
Она ми је рекла да цео један дан посветим другим људима. Да их само посматрам, без уплитања у њихове животе..

Помислила сам да је то немогуће и бесмислено, али, она је неко чије мишљење нисам спремна тек тако да игноришем..
Одлучила сам да пробам..

Цео дан гледам лица људи који бауљају овим градом..
Да, баш то..бауљају..
Вуку се уоколо смркнути, забринути, безлични, ужурбани, незаинтересовани. Не гледају друге људе, превише и безразложно заокупирани сопственом мизеријом и измишљеним разлозима због којих је неопходно да протрче крај тек процвалог цвета, заобиђу гладно псето на плочнику или да игноришу мусаво дете које продаје, невештом руком исцртан папир, не би ли зарадило за сладолед..
Тек по неко хода и личи на себе, а не на сенку некадашњег човека.

Знате, читала сам путопис једне госпође из Београда која је оставила одличан посао и сигурност дома, села на бицикл и кренула да педала по свету..
Најјача импресија су јој били људи који живе по Индонезији у тоталној беди, судећи по материјалним критеријумима, али су срећни..
Не сматрају да је недостатак новца довољан разлог да се одрекну привилегије да буду срећни..
Зашто је онда нама то толико тешко?

Шетам поред Нишаве до које сам дошла да, по устаљеном обичају, разбистрим мисли замагљене ружним даном, који, срећом, лагано замиче за један од ћошкова ове наше јајасте планете..

И у једном тренутку схватам да, овако замишљена, пролазим крај реке у потпуности несвесна њене блиставе лепоте и чињенице да сам толико раздраганих капљица тек тако бахато пустила да оду заувек, пропустивши шансу да се моја душа напуни хиљадама искри залазећег сунца..

Задатак је био да у људима које сретнем тога дана откријем део себе..
Открила сам тугу, замишљеност (којом подсвесно маскирам суштинску незаинтересованост за свет око себе, уроњена у неки свој, имагинарни и у многоме лепши и безболнији) и ту бесмислену јурњаву која заправо нема конкретни циљ..

Када мало боље размислим, живот је онај лепи тренутак када се, још снени од сна, насмешите новом јутру или они лепи моменти када приметите добре људе, лепоту парка кроз који шетате, беличасте облутке на обали раздрагане реке и онај чудесни час у коме некоме ко је посебан, кажете да га волите..

Све остало је нужност цивилизације, не и живот..