Једној дами за коју још није касно..

Давно беше, сигурно је прошло барем петнаест година..
Нани је позлило. Док је дозволила деди да ми јави и ја допутовала, драгоцено време је изгубљено у неповрат..

Имала је среће да је тог момента био дежуран доктор за кога сам касније сазнала да је најбољи стручњак у својој области кога је ВМА икада имао..

Дијагноза..Херпес Зостер..

Доктор није морао ништа да ми каже..
Препознала сам гада и сама, потпуно свесна шта значи када тај мали, опаки вирус крене да гмиза од врата према глави..

Ипак, човек ме је позвао ван собе и рекао да је у питању класичан, лако предвидив случај. Злотвор се већ угњездио у уху и требаће му пар десетина сати да доспе у мозак..
У овој фази је немогуће зауставити га..

Знам, учила сам и ја "високе чколе"..само ме је занимало да ли имам дан форе..да знам да ли морам данас да се поново враћам или ћу је видети свесну и сутра..
Стварно сам била уморна од пута..

Видела сам његов поглед..мешавину искуства које му каже да сваку безосећајност може да очекује од деце и унука када су у питању они који су их подигли "од киле меса" и искре искреног згражавања некога ко не може да се на ту безосећајност навикне..

- Имате 48 сата. После тога више неће бити свесна ничега око себе..

ОК..довољно, ако мене неко пита..
Нека мисли шта год хоће..што да му баш ја кварим уверења..

Вратила сам се сутра са бочицом уља..и намацкала нани врат, ухо и потиљак, изљубила се са њом и рекла јој да не брине, да ће све бити ОК..
Погледала ме је онако како само она уме, без грешке ми из очију читајући зборим ли истину или је тешим..
Није морала да брине..осмех на мом лицу јој је све објаснио..
Завлила се у јастуке и одлучила да се одмори док чудо не стигне..

Сутрадан ме је испред њених врата чекао доктор иако му је смена звршила два сата пре тога.

- Поздравите се са баком па изађите, стварно морам са Вама да разговарам..

Насмеших се, тачно знајући шта хоће и потпуно свесна да ће то за њега бити гадан потрес..

Чим ме је видео, питање је само излетело:

- Шта сте јој урадили?

Спонтано се насмејах, без жеље да га увредим.

- Молим Вас. Преко двадесет година искуства на овом пољу је иза мене. Херпес Зостер се развија по тачно утврђеном редоследу. Нема изузетака, знате то и сами. Н-Е-М-О-Г-У-Ћ-Е је да се заустави напредак ка мозгу ако је већ захватио унутрашњост уха. Моја диплома, све специјализације и деценије искуства кажу да је то немогуће. Шта сте јој урадили?

- Радо ћу Вам рећи, али нисам сигурна да желите да знате.

- Морам да знам. Ако икада неко погледа лабараторијске налазе, дијагнозу и њен картон, прогласиће ме за неспособног лудака.

- Уље из кандила светог Василија.

Бледо ме је погледао. Би ми жао човека.

- Реците ми нешто. Да ли мислите да је др Ћук неспособни лудак?

Збуних га комплетно.

- Мислите на др Ћука са Хирургије 2? Он је један од најспособнијих хирурга у Европи, вероватно је у топ десет на целој планети. О чему Ви то причате?

- Питам само да ли бисте њему веровали.

- Рођено дете бих му мирне душе предао у руке, злу не требало. Какве то везе има?

- Ако би Вам он рекао да рана након операције жучи може да комплетно зарасте за мање од 24 сата, да ли бисте му веровали или бисте помислили да је неспособни лудак?

Видим да се бори са мислима и да не зна шта би ми рекао, сем да опет понови оно "То је Н-Е-М-О-Г-У-Ћ-Е".

- Питајте га. Сигурна сам да нас није заборавио иако је пар година од тада прошло. Нисте Ви луди, као ни он. Ја нисам неразумна. Уосталом, колеге смо у неку руку. Дошли смо код доктора јер Ви знате и ту сте да помогнете. Свети Василије је ту да припомогне када закасним. Никада не би дозволио да проведем живот осећајући кривицу јер нисам стигла на време да помогнем нани. Замолила сам га и он је мало заобишао правила која се изучавају у књигама. Зна колико је волим. То је све.

Никада га више нисам видела. Не знам како је сварио информацију. Ја нисам проповедник нити учитељ. Могу само да верујем онима које волим. И да испричам како је било..

А светог Василија волим. 
Никада ме није изневерио.

Љубав је јача од глади и сваке друге пошасти.. Људи који су више од људи..

Рођена сам у богатој породици, али сам вечито била бунтовник..са дебелим разлогом..и терала по свом без обзира на цену.. Зато ми се и десило пар пута да, поред свег тог новца и злата крај којег сам одрасла, доживим да осетим глад..

Једном ми се догодило да три дана нисам ништа окусила.. Страшан осећај, никоме га не бих пожелела..

Трећег дана више нисам могла да издржим.. Ушла сам у ресторан у који сам већ пар пута залазила и одлучила да наручим помфрит.. Знала сам да је то најјефтиније што имају.. Бејах спремна да га поједем, а да онда понудим да одрадим оброк..

Био је то изузетно редак моменат да нисам јасно рекла шта хоћу..па куд пукло.. И данас верујем да глад мења сваку нашу и најбољу особину и чини нас спремним за оно што никада не бисмо помислили да смо у стању да учинимо..

Наручих ја тај помфрит.. Газда Синиша ме је послужио лично..и донео пун овал..пастрмка, помфрит, прилози, салата..нисам знала шта ме је снашло..

Рекох му да је погрешио (макар толико себе и њега испоштовах), али он рече да нема везе и да поједем то.. Помислила сам да је ионако свеједно..само ћу дуже да му чистим ресторан..

Када сам све смазала, питала сам колико сам дужна..а он рече - Ништа..

Кажем му да то не може..јесте да сам пар пута јела у том ресторану, али и многи други су..баш ме је збунио..

Каже он мени..

Сећаш ли се ти када си пре две године била овде? (а? помислим ја).. Пила си топлу чоколаду када је одједном ушло пуно људи у ресторан..а ја сам..

Таман када нисам знао шта ћу јер ни једна чиста чаша није остала у бару, ти си устала, без речи ушла у бар и почела да их переш..и ниси стала све док се гужва није рашчистила.. Спасила си ме тада да се не обрукам пред гостима..

Стицајем околности, временом сам почела да се дружим са његовом добром и лепом сестом, а онда постала "инвентар" у њиховој кући..великим делом и захваљујући њиховој предивној мајци Миленки..

Ове године је онај тешки дан у њиховом ресторану "прославио" пунолетство..а ја Синиши никада нисам рекла да ме је онога дана гладну нахранио..

Пре неки дан је мајка Миленка одлучила да нас тетоши на неке друге начине и са неког бољег места..али су њена деца остала ту..и љубави им не мањка..

Препоносна сам јер сам добила такве пријатеље на дар..

А ви видите шта ћете да радите са прљавим чашама у свом животу..

Сјашите више са Косовом..Косово не постоји!

Ја заиста не знам шта је са вама људи..какво Косово, какви бакрачи..то напросто НЕ ПОСТОЈИ! Хајде мало укључите мозак..ако га имате..

1 Косово и Метохија су део Србије..ако вам је толико тешко да додате тих девет слова, напишите Космет..

2 "Косово" је измишљени термин који брише историју Метохије и Српске Православне Цркве вековима уназад..

3 "Косово" није срце Србије нити ће то икада бити..
Срце Србије је Шумадија. Космет је ДУША ове земље и као таква, не може се изгубити..
Кажу да се душа може продати оном рогатом. Верујем да је тако. У том случају, може га продати Србин. Манијак то није, тако да било какав његов потпис нема никакав значај у историјском смислу..

4 Нико не мрзи Србе као такве. Баш их брига за Србе. Пре пар година је једном студенту из Србије одбијена студентска виза јер је чиновница мислила да је ИЗМИСЛИО земљу на коју се води пасош. Службеница је Британка и живи и ради у Лондону.
Напад на Србију је комплетно економско питање..осим наше душе, на Космету су Трепча, извори воде и ко зна шта још..да тога нема, баш би их било брига и за Србе и за Шиптаре..

5 Заболе ме за 90% Срба са Космета. Изузев малобројних напаћених душа (о којима овде генерално нико живи не мисли), реч је о људима који су деценијама пишали по својим комшијама Шиптарима, а када се вакат променио, продали су уџерице у вукојебинама и купили станове и локале свуда по Србији, платили радна места у државним фирмама и сада пишају по комшијама овде..
Њима је ионако свеједно које су нације те комшије..
Питајте било ког Шиптара из Гњилана о Србима из тог града. Једини одговор ће бити..сада ћете видети са ким смо ми живели..
Свако ко је имао контаката са том безрепом стоком, која је (на пример) окупирала Електродистрибуцију у Нишу, тачно зна шта то значи..

*Немојте мислити да аболирам Шиптаре..давно је речено да су они најбоље слуге и најгаднији господари..
Они су одлучили да искористе историјски тренутак, несвесни да су потрошна роба..таман као и Хрвати, Бошњаци или Македонци..
Не може историјски значај да има народ без корена који измишља сопствену историју поткрадајући комшије..јер своје напросто немају..
Мени је њих свих жао, али су за моје појмове безначајни..зато се њима не бавим..
Мени је битна Србија и ово је текст посвећен њој и само њој..и блесавим, полуписменим Србима (живим у нади да су дебела мањина) који појма немају шта се око њих дешава..јер тако олако пристају да изгубе памет зарад мало милостиње..

6 Сећате ли се заграда у историјским читанкама? Знате оно када кажу..та територија је припадала тој земљи, сем у кратком периоду..и ту следи заграда..од до..и нико живи не броји да се у загради крију деценије..
Е, драги моји, ми живимо у једној таквој загради..и, ма колико нам се чинило да смо сведоци драматичних историјских догађаја, заправо живимо у моменту када се халапљивост неких тамо алаваца усредсредила баш ка нама..
За 50 година ће свакоме бити јасно да смо заглавили у тој несрећној загради на неки одређени период у коме је дошло до некаквог дисбаланса, не претерано важног на историјској линији човечанства..
Да ли заиста умишљате да сте круцијални и незаменљиви у визури векова? Верујете? Мени је то невероватно, али заиста!

7 Ма како вам (нам) се чини да је ово што преживљавамо битно и круцијално, заправо није..
Рим је преживео лудог Нерона..и од све његове силе је остало пар редова у историјској читанци.. Не би записали ни толико да кретен није запалио Вечни Град..
Дакле, ако овај манијак не запали Београд, за 50 година га се НИКО неће сећати, највероватније ни његови рођени унуци..
А ви дозвољавате себи да се у њега кунете?
Не верујете? Изађите на улицу и питајте првог клинца млађег од 18 година ко су били Тито, Кардељ, Ранковић..да не набрајам.. А они се са овом бедом ипак не дају поредити..

Дакле, престаните да се бусате у груди и глумите опште лудило.. Космет је душа сваког живућег Србина и док задњег не сатру, немогуће га је отети..
Свако ко боље познаје историју Србије тачно зна да је чудо да нас уопште има..
Негде сам прочитала да је с почетка миленијума нас и Енглеза било исто..око 10 милиона..
Нас је још увек толико (на светском нивоу), а њих..избројте сами..
Можда су, у оном разбацивању анатемама, негде заборавили да једну скину, па су Срби осуђени да се не макну са те исте цифре већ 1000 година..
Но, са друге стране, никако да нас макну испод те црте такође..
Пата карта..
Дакле, престаните да лелемудите и мислите на своје унуке.. Не на децу..она игром случаја имају са вама заједничке фотографије, па хтели не хтели, колико год да сте грозни родитељи, неће моћи да вас се отресу..
О унуцима брините..и праунуцима..
Немојте дозволити да вас се застиде..
Ако вас се буду стидели, џаба сте живели и прљали ову лепу земљу својим кретенским постојањем..
Ако то буде случај, нисте вредни земље у којој сте имали част да се родите..а када вас заборави последњи потомак, неће бити важно што сте се љигавили целог живота..
Сендвич вас се свакако неће сећати..прождрали сте га, зар не?

П.С. Ја моје претке знам 14 колена уназад..по имену и презимену. Знам им судбине, када су се и зашто родили и умирали..
И сваки од њих је знао да докле год памти свога ђеда, он није залуд живео. Док је мене, мој аскурђел није залуд са седморицом синова препешачио гудуре да би се докопао Србије, мој прађед није залуд оставио кости у Албанији, моји прабака и прадеда нису залуд путовали шест месеци од мајчице Русије ка свом новом дому..
Њихова крв је данас измешана у мени, а њихови ликови станују у мојој души..
Могу само да се надам да су они Србији подарили децу вредну постојања..и да сам можда и ја једно од те деце..
У крајњем случају, могу да покушам да то будем, зар не..
А Ви?
Како се зове Ваш аскурђел?
По чему ће Вас да памте ваши потомци? По салами?
Не може о томе нико други да одлучи. Само Ви..

Разведена мама није распуштеница

Повела се дискусија о односу друштва према разведеним мамама и предрасудама околине..

Да вам ја нешто кажем на ту тему..

Имамо у групи Помоћ угроженим Нишлијама маму која је одлучила да ће лакше да живи сама са шесторо деце него да добија батине свакодневно. Отишла је из куће буквално без веша и преобуке за децу..он је сматрао да је све његово..

Имамо у групи маму која је, да би се отресла агресивца, била принуђена да троје деце препусти хранитељским породицама, а сада се убија од посла да би зарадила довољно да може да их врати. Он је сматрао да је све што су годинама кућили..његово..

Обе су наишле на осуду околине.. 

Социјална радница је обема саветовала да "истрпе мало зарад деце", иако је било очито да су одлучиле да оду, између осталог, и зарад деце..
Обема је социјална радница сугерисала да дају децу на усвајање..
Обема је околина "добронамерно" дала на знање да су размажене и непопустљиве..да не употребим тачне термине која ваше нежне уши неће моћи да истолеришу..
Обема је породица ускратила помоћ..
Обе су наишле на већу осуду жена него мушкараца..

Обема су пријатељи ускочили као прва помоћ..
Обе су за који месец колико толико стале на ноге..

Обема та иста околина и породица данас сугеришу слободне момке да би се "скрасиле и деци пружиле пристојан дом"..

Обе живе крај нас уздигнуте главе..и никада не бисте могли да наслутите ниво страхоте са којом се суочавају..

Обојица су се напили као мајке, а онда наставили да живе као да се ништа није догодило..као да децу уопште немају..

Браћо Срби и сестре Српкиње..срам вас било лицемери једни..
Хајде да замислите само на трен да вам неко одузме цео живот који сте градили/е годинама и избаце вас на улицу..јер му се може..
Па замислите да вас онако слуђене и очајне неко изгази, испљује или крене да вас бомбардује бесмисленим саветима од којих нема никакве реалне користи сем што додају со на рану..
Замислите колико јадни морате бити да сажаљевате или осуђујете некога ко је решио да се избори за себе, своју децу и њихову будућност..
Само зато што је то урадио на свој начин..
Само зато што је имао храбрости коју ви немате..
Замислите..ако смете..

Може ли се дресирати мачка?

Јуче су два и по мијау ретарда одлучила да опасно тестирају мој праг толеранције..на сваких пар минута је по једна хтела на терасу или унутра и ниједног тренутка се нису усагласиле да радњу обаве у исто време..

Данас сам ја нешто расположена и одлучила сам да тестирам теорему да се мачке не могу довести у ред. Широм сам отворила врата од терасе и кренула да шушкам. Чим су сва три скота била напољу, улетела сам унутра и затворила врата.

Баш су ми се правиле палачинке, па сам здушно махала цицонијима након сваког превртања теста. Процена је била да им је 20 минута довољно. Пустила сам их унутра и задовољно им тепала док су се заглављивале свака испод свог радијатора.

У кући ми је тренутно неприродно тихо. Сви дремају, нема лудила и хаоса, нико није гладан, не пишки му се, не каки му се, не шета му се..

Мислим да је одговор на постављено питање у потпуности везан за мачију процену до ког нивоа лудила је њихова вољена газдарица у стању да иде.

Јавља ми се да мојим мицонијима уопште није потребна диплома из псохологије. Све су процениле саме..

Специјална установа "Мара"..Ода дечијој љубави и људској бахатости

Данас је свети Прохор Пчињски, слава установе коју сви, игноришући предуг назив у соц-реалистичком стилу, кратко зовемо Мара..

Добили смо позивницу, делом због групе Помоћ угроженим Нишлијама, која често донира одећу и обућу тој деци и њиховим породицама, али повремено улети и са ЦД плејером, када се њихов поквари, ЦД, књигама и тако, знате већ.. 

Делом и због ЧЕПеНИнга за који сви они вредно скупљају пластичне затвараче да би и сами помогли некој другој деци..

Све су урадили како треба. Леп увод са званичним поздравом који је учинио да се свако у сали осећа као да је свака реч добродошлице баш за њега изговорена. Свештеник је очитао молитву, кумови славе пресекли колач, подељене су захвалнице онима који су током године пуно помогли установи и деци, која често нису деца, али им је душа дечија за увек..

Програм је био нешто посебно, као што то увек буде у установама овог типа. Распевани, размахани, певали су, рецитовали, играли и пуно, пуно се смејали..

Као и увек, разгалили су ми душу и открили тај танани смисао лепоте живота на овом плавом кликеру који ми све чешће личи на сулуди вртлог људске глупости.. Они не знају за политику, не гледају ријалити, не занима их шта је нека певаљка обукла.. Често живе у свом свету сачињеном од маште, љубави и несебичног давања..

Овај текст је моја захвалност онима који су учествовали или дошли на приредбу..

Девојци предивног гласа која је открила нову димензију срца у песми "Ајде Јано"..

Свакој дечијој души која је улествовала у приредби и уложила нама незамислив труд да научи кораке, сваки стих, сваки редак песме..

Свакој васпитачици, психолгу и раднику Маре који је помогао тој деци да израсту у људе који воде смислен живот у оквиру онога што им је дато..

Сваком родитељу који није дигао руке од свог детета, него се потрудио да га подржи, радујући се свакој изговореној речи и муком запамћеној вештини..

Момку, хуманитарцу, који је новац од целокупно продатог тиража своје књиге поклонио Мари.. Ухватила сам њега и Војкана "на кварно" док размењују искуства на пољу хуманитарног рада..

Сваком ретарду коме је сумануто звонио телефон док је свештеник читао молитву, а деца рецитовала текст за који је некима требала пуна година дана да га запамте..

Жени имбецилу која је током целе приредбе куцала поруке, не искључивши тон типки..

Бабетини која се јавила на телефон, а онда на сав глас разглабала на тему..на приредби сам, не могу да причам, али, шта ти треба, бла, бла, блаааааааа..

Градоначелнику Ниша који се појавио само зато да би га усликало оно мало новинара који су камерама овековечили његов напор да се довуче до Маре. Осећам посебну захвалност што је, након једва 10 минута колико је било потребно да га сви виде, збрисао из сале, потпуно омаловаживши једногодишњи труд оних који, захваљујући чистоти своје душе, не умеју да му замере..

Некаквом јако важном менаџеру-не-знам-чега, заборавих му име, који је стајао иза мене и блебетао нон стоп, потпуно незаинтересован за чињеницу да омета све око себе..и да је такво понашање, у најмању руку непристојно..

Председници Кола српских сестара, која је, након што је добила захвалницу за сарадњу, "искористила прилику" и надугачко и нашироко изрекламирала неки фестивал који организују, непрекидно ословљавајући ту децу са "корисници"..

И свим нормалним, финим људима који су занемарили непристојне ретарде и испратили сваки дечији труд громогласним аплаузом..

Након послужења житом и лепо спремљеног коктела на крају приредбе, отишла сам пуног срца, на тренутак заборавивши непристојне и радујући се дивоти.. Мислила сам се да ли да неке скроз заобиђем овде, али ми се учинило нефер.. Ипак су дошли..макар се мени чинило да је можда боље да нису..

Али, ја сам ионако позната као жвањави намћор, па није ред да изневерим себе.. А и некако испада, ако све баш овако напишем, нећу изневерити њих.. Ипак је ово њихов дан..

Хвала вам децо, дали сте прави смисао овом лепом празнику..

Којекуде Србијо - Или, колико кошта вечера на путу за Ниш

Ресторан "Тито" на аутопуту је место које углавном не пропуштам када се из Београда враћам за Ниш. Добра храна, мирно месташце, хладовина, пријатан простор.

Тако је било и овога пута, мада је изгледа прошло превише времена од задње посете. Сада су од ресторана остали само име и офуцане фотографије Маршала по зидовима. Ресторан је данас турско свратиште за камионџије. Нигде српског, све је написано на турском, конобари не умеју ни реч да прозборе на језику земље у којој су пронашли ухлебљење.

Но, не мари. Волим турску кухињу, па смо одлучили да, као по обичају, ту вечерамо. Чим смо пришли пулту, девојчурак који глуми конобарицу нам скреће пажњу да не рачунамо на свињетину. Служе само телетину и пилетину јер је то ТУРСКИ РЕСТОРАН. Добро, нисам то ни питала. У принципу је логично, не разумем чему напад пре него што зинем. Наручили смо паприкаш, патлиџан са телетином и салату.

Добра клопа, не могу да кажем. Након што смо спуцали и последњу мрвицу, затражила сам рачун. Конобарица ме гледа као да сам полудела. Пита да ли плаћам у динарима или еврима. Гледам је бело.

- Ми смо тренутно у Србији, зар не? Овде је једино легално платежно средство - динар. Барем колико ја знам.

Одлази, домунђава се нешто са Турчином, враћа се и каже - 1350 динара.

Не знам да ли је био у питању 2500-ти километар који сам прегазила за задњих пар дана или ме је изиритирао њен наступ, али сам по први пут у животу ја затражила рачун. Не фигуративно, већ прави, папирни.

Војкан ме само гледа и не коментарише. Моје жуте минуте нису баш честе, али када наиђу, познаваоци прилика ме заобиђу. Госпођа "рачун" то није могла да зна али очито није била ни довољно мудра да препозна. Појавила се са фискалним исечком - 1440 динара. Питам је у чему је фазон.

- Ако хоћете мање да платите, нисте требали да тражите рачун!!! 

Питам је да ли је нормална, али ме гледа као да не капира шта сам рекла. Крене да ми објашњава да је рачун такав јер у каси немају патлиџан него морају да куцају супу!

Е, ту је већ претерала. По Нишу затварају прчварнице због пар десетина динара јер нису издали рачун. Јер, то је законска обавеза, зар не? Чак и у држави у којој закони смрде по ћошковима без потребе да их ико поштује. Безобразно сам одбрусила:

- Аха, а можете ли ми рећи шта вам инспекција каже када им дате овакво објашњење?

Чаробна реч - Инспекција! Турчин очито још увек није научио да наше инспекторе можеш лако да поткупиш са тањиром супе и саламом за понети.

Створио се крај нашег стола у моменту. Види се да јако добро зна шта та реч значи иако су му све остале измакле. Конобарица му очито објашњава у чему је проблем, човек се окреће ка мени и каже - нема патлиџан. Никада нема патлиџан. Махне руком момку за пултом, он дотрчава до стола са дигитроном и показује ми укуцан број - 840 динара. Маше руком - нема патлиџан. Довољно је да толико платим.

Гледам га и питам се у којој паралелној стварности ја живим. Одмахујем главом. Ја своје рачуне плаћам, не треба ми попуст због туђег безобразлука.

Каже клинцу нешто, овај позива - вероватно газду, видим турско име на дисплеју. Пружа ми телефон да се са њим ДОГОВОРИМ. Жао ми је брајко, мене су од малена научили да добро пазим коме дозвољавам да ми плати пиће, а камоли вечеру. Нећеш. Вадим новац и бацам га на сто питајући се зашто мени све ово треба. 

Турчин иде за мном покушавајући да ми врати новац нон стоп понављајући - Нема патлиџан. Конобарицу нико није научио да се заустави на време, па себи даје за право да ми добаци:

- Шта ТИ уосталом хоћеш? Никада се нико не буни на нижи рачун, само теби не одговара.

Вероватно нећу пожелети ни да видим патлиџан дуже време. И нећу више давати омаж Маршалу. У крајњем случају, можда је и заслужио да га Турци поставе на место на које ми нисмо умели, дајући му на (лажној) важности.

Горак укус у устима не може да спере укус патлиџана који у крајњем случају нисам ја ни појела. И остаће ми питање која је то линија коју не можемо и не смемо да пређемо. Која је то сума новца и ниво понижења код којих ћемо се зауставити и рећи - Е, не можеш више БрЕ!

Да ли је у Србији баш свакоме све дозвољено? И докле?