Saturday, 18 July 2015

Одакле моје очи на лицу твоме, анђеле брате..

Знате колико пута се сетим несрећне Симониде..

Краљ Милутин је проглашен за свеца јер је подигао више манастира и цркава но сви остали Немањићи заједно..


Никоме није било битно што је био бигамиста, што се женио пет пута, противно сваком црквеном праву, што је трећу жену извукао из манастира и од монахиње жену учинио и, што је најужасније, ослепео рођеног сина..

Никоме није било битно ни како је девојчици, од непуних осам година, било док је брачне дужности испуњавао човек који јој је могао бити деда..
Како јој је било када је, искидане утробе, јаучући од болова, сазнала да због мужевљеве похоте и насртљивости никада неће бити мајка..
Колико су суза морале исплакати очи жртвованог детета, када је сам Господ допустио да их Арнаути ископају, па да довека не може света гледати са зидова Грачанице..

Сваки пут када ме неко пита шта су то Срби Богу згрешили да овакву историју имају, ја се сетим лепе Симониде..
И њених суза..
Ваљда је поштено да их неко плати..
Најпоштеније они који се клањају највећем краљу међу Немањићима..
Кажу да нам Бог даје владаре какве заслужујемо..
А нама та казна није довољна..ми их и славимо..

Ипак, никада нисам чула да му се и један Србин моли..

Можда црква уме некога да канонизује, али народ одувек зна боље..