Жута минута vs профи ваћарош..

Уђе мени данас жена у радњу и каже да је дошла по хаљину коју је резервисала пре него што сам отишла на одмор..
ОК, наравно..чека је..
Урачунајте и оних 300 динара које сам дала као капару..каже она мени..
Молим? Ја не узимам капару госпођо..никоме, па ни Вама..

Изузетак је само случај када жени одговара да нешто узме на две "рате", па део плати одмах, а остатак донесе када има..
До тада је "резервисана" ствар чека у радњи..
Али, у том случају дајем визит карту, на полеђини упишем цену стварчице и суму коју је дала и то лепо потпишем..
Генерално не заборављам такве ствари, али, чист рачун-дуга љубав..

Госпођа је кренула да урла како је дала тај новац, да нисам хтела да јој резервишем хаљину без капаре и како је сада из ината неће..али жели својих 300 динара..
Каже..Ако новац нисте узели Ви, онда је Ваша радница, па није записала..
Хм..логично је то, сем што ја немам радницу..

Шта ја знам..можда бих јој неког другог дана и дала тих пустих 300 динара..ко зна која ју је мука натерала на овако нешто, али је, на њену велику жалост, изабрала дан када је моја жута минута на апсолутном врхунцу..
Избацила сам је напоље..

Пар минута касније ми улази женица у радњу..
Е, Ви сте једна од ретких која није насела, каже ми..
Није јој то први пут..људи дају тих 300 динара да се не би брукали пред муштеријама, а често нису ни сигурни да ли је можда стварно некоме у радњи дала новац..
И никада "из принципа" не узме резервисану ствар..само "своју капару"..
Лепо живи од тога..
Али, ко ће још тиме да се бави..

Лепо је имати жуту минуту у прави дан, кажем ја..