Sunday, 23 August 2015

Дечије срце велико као кућа..или Бела Паланка No1


Бела Паланка је варошица ушушкана на неких педесетак километра од Ниша, на путу ка Пироту..



Први пут сам дошла овде на позив пријатеља из Opel Club Serbia, којима се наша идеја допала, и Ауто клуба The crew, који су организовали прво окупљање љубитеља четвороточкаша у свом граду и уједно пожелели да се прикључе акцији групе Помоћ угроженим Нишлијама..ЧЕПеНИнг..

Док је око мене колао адреналин, а мушки свет зацементирао погледе на најлепше фелне и најгласније ауспухе, након постављања штанда за прикупљање чепова, пошла сам у шетњу лепим градићем..

Прво што ми упада у очи јесте да пет амбалаже углавном нема по улици..
Свуда су распоређени жичани контејнери за одлагање овог отпада и Белопаланчани у њих бацају управо то за шта су и намењени..пластичне флаше..

Докони блејачи који седе по кафићима се нису пуно потресли призором девојке која се ту и тамо сагне да покупи понеки залутали пластични чеп..

Али јесте неко други..
Шетајући паркићем, савила сам се да подигнем жути чеп од сока, када ми је пришао вижљасти дечак од неких десетак година..
- Зашто скупљате чепове?
То је оно што толико волим код деце..нема увијања и пренемагања..
Ако те нешто интересује..питаш..

- Хоћу да купимо колица једној тети која не може да хода..

Без коментара се окренуо и отишао, а ја наставила да се занимам својим послом..
Није прошло пар тренутака, појавио се поново, руку пуних пластичних чепова..
За њим још једно дете..па још једно..
Најмлађе није могло имати више од три године..

- Може ли тето овај?
- Не може, бржи је од мене малац који се представио као Лазар..Тај је метални, од пива, за колица се скупљају само пластични..
Право име за предводника ове малене, вредне и добре војске..

Моја се ташна пунила невероватном брзином и очито је било да више нећу имати где да стављам чепове, када се Лазар поново огласио..
- Могу ли добити Ваш број телефона? Ми бисмо и даље скупљали чепове за ту тету, па да можемо да Вас позовемо када скупимо још..

Уто се појавила и бака троје од девет вредница..
Госпођа Летица је једно мило и надасве добро чељаде..
Понудила ме је кафом и, оценивши проблем у трен ока, дотурила ми је кесу..
Док смо нас две пиле ту кафу, Анђела, Димитрије, Наталија, Сара, Вукашин, Михајло, Никола и Невена, на челу са виспреним Лазаром, предано су обилазили околне улице и доносили нове и нове чепове..

Неуобичајена граја нас је тргнула из лаганог чаврљања у сенци лепе баште..
Комшија који је синоћ имао велико весеље у кући, носио је два велика џака пластичних флаша..
Клинци су га зауставили на улици и понудили се да их они баце у жичани контејнер..
Претходно су, наравно, поскидали све чепове..
Ни један им није умакао..

Док сам захваљивала деци, пришао ми је човек из суседне куће..
Сликар..
На својим сликама се потписује са Д. Илић, али га сви у крају знају као Драгићка..
Позвао ме је у свој атеље и показао ми ризницу своје душе, преточену на платна, од којих је само пар претекло у конструктивном русвају атељеа..
Осталим сам се дивила преко фотографија..
После пар тренутака разговора, понуђена ми је ретка част да се потпишем на једну његову слику..
Виси на зиду, није на продају и препуна је потписа, од којих сам неке одмах препознала..
- Откуда ја међу њима, питам..
- Препознао сам ти душу, част би ми била да пронађеш своје место на слици..

Потписујем се, уз уметников уздах одобравања..
Из само њему знаног разлога, необично је задовољан местом које сам изабрала за свој потпис..

Позива ме у кућу и показује ми слике које нису за јавно приказивање..
Личне, насликане за његову животну љубав..
Парта изнад врата, на којој је нежни лик прелепе жене, јасно казује да она више није ту да са њим дели чаробне визије и снове..
Након обиласка ренесансне баште, добијам четкицу за акварел на поклон..
Свако ко је икада имао посла са уметничким душама, зна да то није уобичајени поклон..и није за свакога..

Још уроњена у свет овог необичног човека, излазим на улицу..
Госпођа Летица ми каже..један од синова јој је полицајац и често послом долази у Ниш..он ће донети чепове када год деца накупе..

Враћам се на ауто скуп праћена осмесима и махањем вредних ручица..
Како је мало потребно па да једна обична варошица и један адреналински бум буду повод за овако нестварно лепе ствари..

Много је добрих људи у земљи Србији..
И није их тешко пронаћи..
Довољна је воља, пуно љубави и заједничка мисао која, на потпуно невероватне начине уме да повеже једну девојку, која се одрекла живота у Престоници зарад лепоте и доброте југа, женицу из Ниша, коју је невоља утерала у колица, и дечицу из лепе комшијске варошице, која до јуче нису могла ни да наслуте како прегршт шарених пластичних чепова може некоме променити живот..

Они су без размишљања одлучили да у томе учествују..и тиме су отелотворили мисао мога другара Озе..да овде није више ствар само у чеповима..

Никада није ни била Озо..барем не од оног тренутка када сам први пут видела осмех госпође Драгане, који није избледео ни када је ивичњак, који сам ја, и не приметивши га, прекорачила, за њу био непремостива физичка препрека..