Када разлику између ТИ и ВИ чини један чеп..

Пандур ме је зауставио ничим изазван..

Рутинска контрола, каже..

Понекад се стварно питам да ли се такве ствари дешавају и становницима других земаља или је Србија једина на планети у којој полиција зауставља људе чисто реда ради, када год им је досадно..

- Ваша документа, молим..

Пружам му возачку и саобраћајну и примећујем да звирка у велику кесу на мом задњем седишту..

- Шта је то..није издржао да не пита..

- Пластични чепови..кажем, као да је возити препуну кесетину чепова најнормалнија ствар на свету. Скупљамо их да бисмо купили инвалидска колица..

- Знам ја зашто их скупљате..мене интересује како си (оп, па ми смо сада на per tu) их скупила толико..

- И нисам све ја..скупљају их Нишлије и мени их донесу када скупе више..

- Зашто теби?

Моја заборављена документа чаме у његовој руци, без имало смисла..

Знате оне ликове које стрефи скривена камера..е, па ја лагано почињем да се осврћем не бих ли провалила сниматеља..

- Зато што сам ја један од организатора акције..

Баца поглед на моју возачку, сумњичаво заврти главом и каже..

- Ниси ти та..ово је смислила она Ката чудног презимена..

Вилица ми пада неконтролисано..

Овај мене зеза или је дефинитивно скривена камера..

- Прочитао сам све њене приче, сигурно се зове Ката..наставља он своју причу, потпуно незаинтересован за моју забезекнутост..

- Ката је моја нана..изговарам још увек пометена..

- Ма немој..мене фарбаш да оно пише твоја баба..

- Не пише она..враћам се из обамрлости..Пишем ја, али је блог на коме пишем насловљен на њено име. Много је волим..

- Аааа..разумем, као Бен Акиба..

ОК..где је кретенска камера..ово једноставно не може бити стварно..

- Моја деца већ данима кући довлаче те твоје чепове. Још ће неку заразу да ми довуку. Глупе ли идеје..

- Неки мисле да је идеја одлична..кажем, сва радосна због деце..Ви наравно не морате да учествујете..није то обавезно..скупља их само онај ко то жели..

- Ма немој, шта ти знаш..прогунђа. А зашто се онда ја осећам као зликовац који некоме отима колица када год бацим флашу са заврнутим чепом у канту. Јуче сам се вратио по њега и извукао га из ђубрета. Пуни су ми џепови тог срања..

Знате ли онај осећај када не можете да зауставите смех, а знате да није паметно церекати се власти у фацу..

Џаба..ово нема цену..једва се зауставих..

- Али, то је дивно..хвала Вам..

- Гунђгрмф..извади пар чепова из џепа панталона и ћушну ми их у руку..Чекај овде..додаде, онако пандурски ауторитативно..

Одгега се човек до кола и покупи нешто са задњег седишта службеног аутомобила..још неколико шарених пластиканера..

- Стави то у ту кесу..каже..

Послушах без поговора..

- Документа су у реду госпођо, срећан Вам пут, возите пажљиво..

- Хвала Вам, дивни сте..

- Немој ти мени (опер тај per tu) ту да се улизујеш..смејаће ми се колега шта радим..

- Не разумем..сложила сам ону своју чувену ледено-озбиљну фацу..Дозволићете некоме, ко отима колица ономе коме су неопходна, да Вам се смеје?

Представник реда и закона овога пута није могао да контролише осмех..

- Бежи одавде одмах..и немој случајно да ти падне на памет да скупљаш металну бурад..где то да лагерујем..

Пут од Тексаса до Ниша срце часком пређе..

Већ полако подозревам да су и они који ме најбоље знају на ивици да посумњају да сам приче почела да измишљам..

Не бих могла чак ни да се увредим..и сама повремено нисам сигурна да ли икоме нормалном овакве ствари могу да се десе..

Али, за ову имам прегршт сведока..стварно се догодило, ма како нестварно и мени изгледа..

Заправо, Сандра је крива..звала ме је на кафу..

Мрзело ме је, била сам поприлично уморна и трома после ручка..

Али, та дама је ипак неко за мене баш посебан, па сам, без сувишног вагања, стрчала низ степенице и кренула..

Хоћеш сада да попијемо кафу или ћемо у паркићу..зацвркутала је, правећи се невешта и пружајући ми своју омиљену сукњу и блузицу од које се ни у сну не одваја..

- Обуци ово, не можеш у тим исцепаним хеланкама међу странце..

- Какве странце? И нису исцепане, само је Клементина оштрила нокте на њима..

- Правим интервју са неким сјајним ликовима о дечијим камповима и њиховим пријатељима из Тексаса..не можеш веровати каква феноменална породица је у питању..

Ко познаје Сандру, зна да је њој све феноменално..

Мени полууспаваној од овог блесавог времена ништа није било ни близу тог придева..

Игноришући моје гунђање, кренула је да ми навлачи блузу и само се игнорантски насмејала на моју примедбу да она носи два броја мању гардеробу од мене..

- То ми је широко, биће ти таман..

Волим ту њену сукњу..да јој није толико драга, одавно бих је отела..тачно зна то, напаст једна, зато ју је и потурила..

Нисам се ни освестила честито, а већ сам седела у кафићу, ћаскала са сјајним камерманом који је требало да сними интервју и брачним паром Словака који су, попут мене, хладни север заменили топлином лепог града на Нишави..

Лидија и Дарко организују летње дечје кампове на великом имању које су уредили попут оних на западу..

Највеће изненађење је ипак представљала породица Тексашана..

Гвин прича као да је тек искочио из каубојског филма, али онако мршав и без стетсона, ни мало не подсећа на стереотип "дебели, бучни Тексашанин са шеширом" који сам имала у глави..

А Синди..ухх..

Знате оне добро познате приче о америчком пластичном, професионалном осмеху који није из душе као што је наш..

Е, драги моји, ова Американка није из те приче, засигурно..

Осмех вредан милион долара блиста на њеном лицу, ширећи радост на свакога са ким разговара..чиста лепота живљења..

Ова необична осмочлана породица живи од пензије оца фамилије, а своје слободно време проводи певајући болеснима од Алцхајмерове болести, изазивајући, по медицини немогуће, реакције код људи у поодмаклом стадијуму болести..

У Србију су први пут дошли пре три године и већ трећи пут учествују у радионицама, учећи децу да певају, свирају и радују се животу..

Синди држи бесплатне часове свирања на укулелеу и сваком детету које заврши курс поклања по један инструмент..

Причајући о свему и свачему, поменула сам групу Помоћ угроженим Нишлијама и најновију акцију..

Реакција је била моментална..

- Можемо и ми да скупљамо чепове и да их донесемо следеће године..

Стварно ме је дирнула, али ни на трен ме није припремила за следећу реченицу..

- Да ли се слажеш да питам нашег свештеника, па да цела заједница доноси чепове у цркву недељом?

Да ли се слажем?

Занемела сам, сестро слатка..

Нисам је питала како мисли да довугља све те чепове из Тексаса за Ниш..

Рачунам да жена која је родила шесторо деце, научила их да кроз живот пролазе уз музику и љубав, прешла пола света да би месец дана учила туђу децу, од мађарског села на северу Војводине до Мрчајеваца, да свирају тај необични инструмент, дошла да види тај Ниш о коме је толико слушала и за трен ока одлучила да Нишлијама свира из чистог задовољства, уме да изађе на крај са ситницом као што је једно обично пребацивање гомиле џакова пластичних чепова преко целог океана..

Волим те Синди..

Азиланти и бака са млеком у рукама..

Силазим степеницама солитера у коме живим, на путу за посао..
На спрату испод видим баку..у једној руци штап, у другој тетрапак млека..
Хода са муком, лагано, чини ми се да јој век цео треба да премости раздаљину до суседних врата..раздаљину краћу од моја два корака..

Чује ме тек када јој се сасвим приближим..
Лагано подиже главу и, видевши ме, замоли шкрипавим старачким гласом..
- Можеш ли ми одврнути чеп, моје руке су преслабе за то..
Лагани окрет за мене је никакав напор..
За баку је то разлика између гледања у паковање и доручка..

- Хвала ти дете, макар једном да не узнемиравам комшије..еее..да ми није њих..

Није бака напуштена и невољена..
Унуци су јој у свет отишли, са дипломама под руком, гладни и непотребни земљи у којој су се родили..
Парадоксално..они су повели родитеље са собом..
Хтели су и баку, али она је превише везана за свој дом, такав какав је..
Шаљу јој новац, дођу да је посете чим уграбе прилику..
Преретко је то из угла немоћне старице..
Да јој није комшија, умрла би сама, од глади, уз сав новац који јој деца шаљу..

Из бакиног стана се ори на прегласно подешен телевизор..свакако да је чула за азиланте и сигурна сам да јој је жао људи..
Таква је то генерација, милосрдна и вољна да помогне ближњем..

Моје је питање..кога је брига за баку, за то што старост проводи без најмилијих..
Кога је брига за унучад која су остала без загрљаја оне која их воли највише на свету..
Кога је брига за комшију, за пролазника, за човека..

Када смо се задњи пут запитали шта нам комшија има за ручак, да ли његова деца имају шта да вечерају..
Када смо помислили на некога ко не искаче свакодневно са екрана идиотске справе..
Када смо, уместо да се згражавамо над постовима по ФБ, свратили на кафу код брата и његовој деци купили чоколаду коју нису видели недељама..

Жао је мени азиланата, није то спорно..
И верујем да им треба помоћи..

Ја само верујем да не може чаршијом да се бави онај који прво није почистио своје двориште..
Ненормално је то..

Српски језик је богат, па и након Вуковог черечења, за Србију данашњице у њему постоји једна реч, довољна да сама свеобухватно опише ово што ми управо радимо у полуделој земљи дембелији..

Лако ју је наћи у речнику српског језика..

Лицемерје..заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује..
Етимолошки потиче од грчке речи ὑπόκρισις (hypokrisis), што значи..глума..

Дечије срце велико као кућа..или Бела Паланка No1

Бела Паланка је варошица ушушкана на неких педесетак километра од Ниша, на путу ка Пироту..

Први пут сам дошла овде на позив пријатеља из Opel Club Serbia, којима се наша идеја допала, и Ауто клуба The crew, који су организовали прво окупљање љубитеља четвороточкаша у свом граду и уједно пожелели да се прикључе акцији групе Помоћ угроженим Нишлијама..ЧЕПеНИнг..

Док је око мене колао адреналин, а мушки свет зацементирао погледе на најлепше фелне и најгласније ауспухе, након постављања штанда за прикупљање чепова, пошла сам у шетњу лепим градићем..

Прво што ми упада у очи јесте да пет амбалаже углавном нема по улици..
Свуда су распоређени жичани контејнери за одлагање овог отпада и Белопаланчани у њих бацају управо то за шта су и намењени..пластичне флаше..

Докони блејачи који седе по кафићима се нису пуно потресли призором девојке која се ту и тамо сагне да покупи понеки залутали пластични чеп..

Али јесте неко други..
Шетајући паркићем, савила сам се да подигнем жути чеп од сока, када ми је пришао вижљасти дечак од неких десетак година..
- Зашто скупљате чепове?
То је оно што толико волим код деце..нема увијања и пренемагања..
Ако те нешто интересује..питаш..

- Хоћу да купимо колица једној тети која не може да хода..

Без коментара се окренуо и отишао, а ја наставила да се занимам својим послом..
Није прошло пар тренутака, појавио се поново, руку пуних пластичних чепова..
За њим још једно дете..па још једно..
Најмлађе није могло имати више од три године..

- Може ли тето овај?
- Не може, бржи је од мене малац који се представио као Лазар..Тај је метални, од пива, за колица се скупљају само пластични..
Право име за предводника ове малене, вредне и добре војске..

Моја се ташна пунила невероватном брзином и очито је било да више нећу имати где да стављам чепове, када се Лазар поново огласио..
- Могу ли добити Ваш број телефона? Ми бисмо и даље скупљали чепове за ту тету, па да можемо да Вас позовемо када скупимо још..

Уто се појавила и бака троје од девет вредница..
Госпођа Летица је једно мило и надасве добро чељаде..
Понудила ме је кафом и, оценивши проблем у трен ока, дотурила ми је кесу..
Док смо нас две пиле ту кафу, Анђела, Димитрије, Наталија, Сара, Вукашин, Михајло, Никола и Невена, на челу са виспреним Лазаром, предано су обилазили околне улице и доносили нове и нове чепове..

Неуобичајена граја нас је тргнула из лаганог чаврљања у сенци лепе баште..
Комшија који је синоћ имао велико весеље у кући, носио је два велика џака пластичних флаша..
Клинци су га зауставили на улици и понудили се да их они баце у жичани контејнер..
Претходно су, наравно, поскидали све чепове..
Ни један им није умакао..

Док сам захваљивала деци, пришао ми је човек из суседне куће..
Сликар..
На својим сликама се потписује са Д. Илић, али га сви у крају знају као Драгићка..
Позвао ме је у свој атеље и показао ми ризницу своје душе, преточену на платна, од којих је само пар претекло у конструктивном русвају атељеа..
Осталим сам се дивила преко фотографија..
После пар тренутака разговора, понуђена ми је ретка част да се потпишем на једну његову слику..
Виси на зиду, није на продају и препуна је потписа, од којих сам неке одмах препознала..
- Откуда ја међу њима, питам..
- Препознао сам ти душу, част би ми била да пронађеш своје место на слици..

Потписујем се, уз уметников уздах одобравања..
Из само њему знаног разлога, необично је задовољан местом које сам изабрала за свој потпис..

Позива ме у кућу и показује ми слике које нису за јавно приказивање..
Личне, насликане за његову животну љубав..
Парта изнад врата, на којој је нежни лик прелепе жене, јасно казује да она више није ту да са њим дели чаробне визије и снове..
Након обиласка ренесансне баште, добијам четкицу за акварел на поклон..
Свако ко је икада имао посла са уметничким душама, зна да то није уобичајени поклон..и није за свакога..

Још уроњена у свет овог необичног човека, излазим на улицу..
Госпођа Летица ми каже..један од синова јој је полицајац и често послом долази у Ниш..он ће донети чепове када год деца накупе..

Враћам се на ауто скуп праћена осмесима и махањем вредних ручица..
Како је мало потребно па да једна обична варошица и један адреналински бум буду повод за овако нестварно лепе ствари..

Много је добрих људи у земљи Србији..
И није их тешко пронаћи..
Довољна је воља, пуно љубави и заједничка мисао која, на потпуно невероватне начине уме да повеже једну девојку, која се одрекла живота у Престоници зарад лепоте и доброте југа, женицу из Ниша, коју је невоља утерала у колица, и дечицу из лепе комшијске варошице, која до јуче нису могла ни да наслуте како прегршт шарених пластичних чепова може некоме променити живот..

Они су без размишљања одлучили да у томе учествују..и тиме су отелотворили мисао мога другара Озе..да овде није више ствар само у чеповима..

Никада није ни била Озо..барем не од оног тренутка када сам први пут видела осмех госпође Драгане, који није избледео ни када је ивичњак, који сам ја, и не приметивши га, прекорачила, за њу био непремостива физичка препрека..

Ти ћеш стварно да купиш та колица, је ли..или Бела Паланка Nо2

Шетам по великом, прљавом земљаном простору на самом улазу у Белу Паланку, када долазите из правца Ниша..

Ту се ових дана одржавао вашар, па су ме људи, видевши да купим пластичне чепове по парку, упутили тамо као месту где сигурно има разбацане пет амбалаже..
Стварно су у праву..гомила флаша од најразноразнијих пића лежи свуда по том платоу, као тужно сведочанство да су људи били ту..

Нигде никога сем једне старе камп приколице око које трчкара гомила веселе и распеване деце..
Испред приколице, на столици на расклапање, седи стара, забрађена циганка..
Лагано увлачи дим из допола попушене цигарете и пажљиво ме прати погледом..видим да јој није најјасније шта ја ту уопште тражим..

Гледам и ја њу..као да је овога тренутка искочила из романтичне старинске руске бајке или кадра култног филма Емила Лотјануа..
Дебела уплетена кика јој извирује испод мараме чврсто обмотане око главе, на њој широка сукња по којој као да је разасуто цвеће у свим бојама дуге, а сваки и најмањи покрет прати лагано звецкање дуката око врата..

- Шта ће ти то дете, није издржала да не пита..види се да си госпо'ица, није то за тебе..
- Хоћу да купимо инвалидска колица за једну дивну госпођу из Ниша..
- Не ваља ти пос'о..не можеш ти сакупити чепова за једна колица..много треба..
- Ја не могу, али може цео град, кажем јој, уживајућу у променама које се јасно оцртавају на округлом, тек малчице избораном лицу..

Није сигурна да ли да ми се насмеје у лице или да ме схвати за озбиљно..

- Ти можеш да натераш цео један град да скупља чепове за тебе?
Тачно видим да се колеба између тога да ме окарактерише као лудачу или да ми поверује..јер, ко би нормалан устврдио тако нешто да нема јасно зацртан план..

- Не могу ја да натерам моје Нишлије да сакупљају чепове ако они то не желе.. Само могу да им кажем за шта ја желим да их сакупљам, а они ће сами да одлуче хоће ли се придружити..
- И мислиш да можеш да успеш?
- Наравно..довољно је да сваки дан сваки Нишлија скупи само три чепа и да тог истог дана имамо довољно новца да купимо једна колица..

Погледа ме дубоко и, док јој се на лицу јасно видело да је донела одлуку да ипак можда нисам луда, одврну чеп са полупопијене кока коле и убаци га у кесу коју држим у руци..

- Три, кажеш, сваки од нас..
- Три, кажем, свако од нас..

Лагано накриви главу и довикну нешто дерану који се забављао иза приколице..
Дете послушно уђе у приколицу и изнесе одатле још две кока коле дволитрашице..
Циганка лагано одви чепове са обе флаше и ћушну их у кесу..

- Ух, нисте требали, рекох..изветреће Вам тако отворене..
- Ја сам родом Нишлика. Рекла си три. То су моја три за данас..

Гледамо се тако, као у залеђеном кадру, две по свему различите жене, спојене једном идејом која се обема до скора чинила нестварном..

- Хвала Вам..

Ћутке се благо насмешила и повукла дуги дим из већ догореле цигарете..

Уз поздрав, окретох се да кренем..

- Ти ћеш стварно да купиш та колица, је ли?
- Стварно, рекох..
- И стварно мислиш да ће ти баш сваки и најдрчнији Нишлија поверовати да треба да ти скупи свакога Божијег дана по та три чепа..
- Ви сте ми поверовали.. 

Насмеја се од срца..

- Нека је Бог са тобом дете.. Стварно ћеш да их купиш..та колица за ту фину госпоју..
- Морам..како другачије да се оправдам пред Вашом децом што ће данас да попију четири литре излапеле кока коле јер сте ми дали та три чепа..

Када сам била мала, моја нана је умела да каже за своје комшије Цигане..Чувај се дете да те Циганка не прокуне, од тога спаса нема, али ни већег благослова од оног који од Циганке заслужиш..

Ја сам из Беле Паланке пошла уз благослов какав мало ко у животу добије..благослов од Циганке из руске бајке..
Још увек не могу да поверујем да је заиста била стварна..

Лагодан живот запослене жене..

После луде недеље пуне дешавања око чепова и расподеле одеће, а и због јутрошњег потопа, одлучила сам да не одем на посао, већ да останем код куће да се одморим..

А онда сам помислила да бих мало могла да бриснем прашину..
И да часком убацим веш у машину..
И да испеглам онај који данима чека да дођем кући..

А могли бисмо и нешто кувано да поједемо..прошле недеље смо живели на макаронама и туњевини и кафи..јер нико није имао времена за храну..
Хмм..Војкан је био у набавци и купио толико тога..
Па, могла бих да скувам два ручка..таман немам о чему да бринем следећих дана..
Добра идеја..

Нисам ни сањала колико прашине уме да се запати..
А и купатило је зрело за рибање..
И кухиња..
И Маленине и Клементинине чиније би стварно требало откувати..
Када сам оно задњи пут орибала фрижидер..хмм..сада ћу на брзину..

Ћошак где је смештен Војканов комп је грозан..све жице су прашњаве и штрокаве..
И нисам ја крива што се ту сада нешто откачило и монитор не ради..чисто да се зна..

Лепи Јова чека данима да га пресадим..сада ћу, часком..
Таман и да обришем простор са цвећем..
И да додам мало нове земље..
И да их боље разместим..већ је мање сунца ових дана..

Под није довољно било почистити..морам га орибати..
Клементина обожава да јури за мопом..као и свака мачка..
Витлам мопом као Бајазит јатаганом ..
Малена улеће у коловит брзином муње..ваљда јој интересантно шта се дешава..
Или је љубоморна што Клементина виси са мопа, а она је изостављена..
Избацујем их из собе, повлачећи канту за собом..
Срећом, вода је чиста и миришљава..
Надам се да је изолација на поду добра..

Сада ми следи и мазање паркета Пронтом..који необично мирише..
А Малена воли необично..
Није баш страшно, сем када одлучи да убалави извор чудног мириса..
Срећом није пожелела да га обележи онако како то пси обично раде..у парку..

Не Малена, не можеш да пишкиш у Клементинин песак..
Из захвалности, Клементина скаче на кесе са чеповима и цепа једну..

Помама за шареним колутићима настаје истог трена..
Део покупљених чепова ће мирисати на упишкени песак, део на Пронто, а део на шампон за прање косе који је, незнано како, успео да се проспе на плочице..
У ствари, то и није тако лоше..цело купатило мирише феноменално..

Трапам другу туру веша у машину и качим Војканове кошуље у плакар..
Нејасно ми је зашто воли да их кеша по дасци за пеглање..
Даска пада и прави ми гадну модрицу на цеваници..
Срећом да сам га експедовала на пецање..тачно бих могла да га убијем сада..
Размишљам да ли да вриштим или да игноришем бол..
Враћам даску на место..

Почињем да се осећам као Бриџет Џоунс..а стварно сам била убеђена да такве ствари не могу човеку да се догоде у реалном животу..

Загубљена у мисли, руку зароњених у средство за прање судова, са апсолутним миром гледам како пиринач лагано напушта шерпу..
Заборавила сам..не могу да кувам два ручка у исто време јер имам само једну шерпу која је довољно велика за такав подухват..
Други ручак кувам сепаратисано у две мање шерпе..

Ја сам од оних цура којима шерпе у ствари уопште не требају..шта се то дешава са мном данас?

А онда ми, у тренутку, тишина неочекивано запара уши..
Зверови, сити, напити и изиграни, леже на тераси и спавају анђеоским сном..
Купатило је предивно и миришљаво, паркет у соби блистав, сви судови и веш опрани, кухиња чиста..сем шпорета који ће Војкан да ориба када се врати са пецања..

Препричавам Гоци шта ме спопаде данас..
И док куцкам поруке, ток мисли ме је лагано, реч по реч, одвео до целог текста..

Знате, неке жене овако живе свакога дана..

Само да још једном чујем како домаћице ништа не раде..опасно ћу да се завадим са таквим неким који буде изнео глупе мисли на задату тему..

Срећом да ја радим, па на послу могу мало и да се одморим..
Овај докони живот домаћице ме сатре живу..

Помен за Студио Б..

Неко ми пре неки дан рече да Београд умире..
Не умире..умро је..

Сви хоћете у Београд?
Кажете да је тамо боље него у вашем селу..
Лудаци..
Београд је почео да умире још 1945 године, када је прва блатњава цокула прегазила грађанско друштво и отела туђу кућу, вукући козу за собом..
Њихова деца данас гасе медије, продају легенде, пљују на лепо, човечно и природно..
Да ли се стидите пред Душком Радовићем, када вас већ није срам пред собом самим и децом коју сте родили..

Фуј за сваког од вас који ми je рашчеречиo дом, раскућиo кућу, отеo успомене и пљунуo на све оно што је мој град чинило посебним..
Одвратни сте..
Дајете себи за право да се називате "правим Београђанима" на темељу чињенице да су вам преци довукли смрад у град..јер су га посељанчили, погазили и понизили..истерујући из њега боље од себе..

А данас себи дајете за право да се смејете онима који су тада остали на своме, поштујући туђе..
И који су дошли у дроњке некада поносног града, зато што их је ваша олош од очева довела до ивице глади..па не могу да преживе у свом дому..

Убили сте цео град, темељно и подмукло га оцрнили и огрешили пред другим градовима Србије, јер је тако лакше владати гомилом..
А сада черечите његове симболе..оно преостало, вољено и чувано..

И заборављате да ничија није до зоре..
Само је Сулејману успело да му ошамућени и затупљени Срби опросте зверства и данас гледају његову љубавну сагу на ТВ..
Али и то ће проћи..
Мора..
Ви ћете проћи, гамади белосветска..
И никада нико неће ваше име да помене..
Да се не повампирите..
Џукеле..

Паркинг сервис vs АС трговина

Негде пре око годину дана, на углу Првомајске и Јосифа Панчића, отворен је нови АС..

Данима сам гледала како Паркинг сервис, веома ажурно и приљежно, купи аутомобиле паркиране испред радње..
По кулоарима се шушкало да су тражили позамашну суму од трговине, не би ли оставили људе да на миру пазаре..
Паркинг је званично тврдио да свака жена са бебом у колицима има права да несметано пролази тротоаром и да су ти паркирани аутомобили сметња..а њихова је дужност да брину о грађанима Ниша..

Знате, чим ми неко у земљи Србији каже да води рачуна о грађанима, а камоли када је реч о фирми која наплаћује тим истим грађанима исцртани асфалт, правећи потпуну пометњу по улицама и онемогућавајући нормалан саобраћај, нешто као да почне да ме жуља..

Можда је то због тога што не верујем државним институцијама и зато што већ неколико година никако да ме напусти тај горки осећај да рођена држава жели да нас уништи..до последњег..

Пре неколико дана, испред трговине су исцртане жуте штрафте, а у излогу поносно стоје натписи на којима пише..Паркинг трговине АС..

Паркинг се сада протеже преко целог тротоара..
Изгледа да бебе више нису приоритет Паркинг сервиса..
Нисам питала колики је рекет платила радња..
Нисам ништа питала..ионако је сваком нормалном у земљи дембелији све одавно јасно..

Мој једини коментар би евентуално, да ме неко којим невероватним случајем пита за мишљење, био..ФУЈ..

Чепом до колица..или..Толико волим свој Ниш..

Један мој пост, потакнут проблемом око набавке колица који има једна млада Београђанка, направио је неочекивани бум у граду на Нишави..

Пост је објављен у петак увече, а у року од 48h, нишки медији, на челу са нашом дивном водитељком Сандром Станковић, почели су навелико да извештавају о новој акцији групе Помоћ угроженим Нишлијама..

Нисмо открили топлу воду..становници Зрењанина већ неколико година здушно скупљају пластичне чепове и на тај начин су до сада успели да за своје суграђане купе чак 14 инвалидских колица..

Пар година касније, у Новом Саду се појавила организација која је кренула са истом намером, али су инсистирали на својим правилима..

Зрењанинци нису подлегли притиску и остали су доследни себи..и нису погрешили..

Требало ми је пет дана да то откријем и сама..

Новима је сопствени град био мали..требала им је цела Србија..

Пре четири месеца су стигли и у Ниш..

Нисмо знали..нико није чуо за њих..

Идеја водиља им је да Србија скупља чепове, допрема их у велики град на далеком северу где их продају и на основу конкурса бирају дете коме ће колица бити додељена..тачније, то ради инострани произвођач колица са којим сарађују, како сами кажу..

С обзиром да смо тек почели, сматрали смо да је сарадња добра ствар..

Група Помоћ угроженим Нишлијама је позната у Нишу..већ више од пет година медији испрате сваку нашу акцију, а Нишлије здушно прикупљају храну, хемију, одећу, чак и књиге и намештај за оне којима је то неопходно..

Нема разлога да са чеповима буде другачије..

Разговори (suma sumarum четири..са координаторком за Ниш, газдарицом и два поноћна са њиховим правником) су текли отприлике овако..

Већ смо кренули да промовишемо акцију у медијима..кажем ја..

Они кажу да не желе медијску пажњу..

Добро..колико сте чепова скупили..

Они кажу 20 000 комада..

Добро..то је 20кг..или 400 динара за четири месеца колико сте ту..није ни чудо да вам се "координаторка за Ниш" вајка у једним локалним новинама да акција у Нишу није заживела..

Они кажу да сам погрешно схватила и да је у питању било 20 џакова..

Добро..познато је да ја слабо капирам..
А шта радите са њима..опет ја..

Они кажу да их допремају на север и продају за 18-20 динара по килограму..

Зашто тако..у Нишу човек те исте чепове откупљује за 25 динара, а сам је понудио 20% вишу цену када је сазнао о коме се ради и који нам је циљ..

И у Зрењанину је цена иста..зашто би у Новом Саду било другачије..

Они ћуте..

Питам како им се исплати да одвозе чепове тако далеко..

Они кажу да су добили нов комби од Министарства којим развозе чепове..

Добро..кажем им да сврате у Ниш када буду долазили по нову туру..ред је да се упознамо..

Они кажу да у ствари нису добили комби, већ су освојили тендер једне велике фирме, али још увек чекају тај новац којим ће купити половни комби..

Добро..дешава се то..а колико деце из Ниша је добило колица, не умем да ћутим..

Они кажу ни једно, јер се нико није пријавио..

Добро..како да се пријаве ако нико није чуо за акцију..позната сам ја као јако упорна..

Они кажу да сам шовиниста и да хоћу да посвађам Војводину, Београд и Ниш..

Добро де..ја сам рођена у Београду, 4,5 године сам живела у Новом Саду, а већ три године сам Нишлијка..који део себе бих требала највише да форсирам, а који највише да мрзим, питам ја..

Они ћуте..

Након разговора са људима којима је живот у колицима свакодневна мука, кажем да сматрам да нам њихов систем не одговара, јер су колица потребна људима без обзира на годиште или врсту болести, да није у реду да фаворизујемо људе по критеријумима које је неко наметнуо и да ћемо акцију организовати сами, на свој начин..

Они кажу да је њихов статут прецизан, али да увек има места да се нешто углави и искалкулише..

Ја не волим да углављујем и калкулишем туђим животима нити бих била спремна да варам сопствени статут (да га којим случајем имам)..

И уверена сам да ће и без углављивања, уз добру вољу Нишлија и подршку медија, та добра енергија чуда да учини..

Они одговарају да не може група Помоћ угроженим Нишлијама да се оглашава у медијима поводом акције прикупљања чепова у Нишу док са њима не склопи уговор да РАДИ ЗА ЊИХ..

Ја се слатко насмејах..некултурна сам, опште је то познато..

И кажем..али, Ваша координаторка за Ниш долази ујутру са нама на ТВ да бисмо људима рекли како ћемо да се организујемо да би инвалиди у Нишу добили колица..

Они кажу да координаторка неће доћи у емисију..

Добро де, добро де..рече ми жена неки дан да неће медијски да се експонира..стварно сам невероватно заборавна..

И безобразна, каже човек..

Ох, да..и немам фирму за прикупљање чепова од које ћу да зарађујем..

Али, то је сигурно небитно за ову причу..

Кажу да на мобилном не може да се тресне слушалица..мада ми је тако зазвучало..

Ако сам нешто заборавила да напишем, крива је поспаност..ипак је задњи позив био нешто пре поноћи, када ме не зову ни они које највише волим..нисам баш нешто позната као ноћна птица..

Разбуђена на силу, укључила сам ФБ да видим шта ми кажу Нишлије..колико је чепова сакупљено тога дана..

Сачекала ме је порука госпође из Књажевца..каже да би, подстакнута нашим примером, волела да нешто слично организује и у свом граду..

Исто волонтерски као и ми..и њеном детету, оболелом од церебралне парализе, је неко добар помогао..

Наравно госпођо..сакупите те чепове, па ако који зафали, помоћи ће Ниш, сигурна сам..

То је град добрих људи и великог срца..

Воли да помогне свакоме, али му је доста да га свака безобразна ала черупа и да га остави голог и утопљеног у јаду..

Јуче је кренула акција у Књажевцу..

А мени су се током ових пет дана јавили људи из Београда, Ужица, Новог Сада, Никшића, Даниловграда, Пала..

Хоће да припомогну да се нешто лепо догоди у лепом граду на Нишави..напросто су одушевљени енергијом којом смо прионули на скупљање чепова и гомилом идеја које се рађају у ходу..и решењима која искрсавају и пре него што нешто постане проблем..

Дуго су Нишлије таложиле позитивну енергију у запећку..треба те залихе искористити..

Нису то само колица..то је и чистији град у коме сви живимо..то су радоснија деца и задовољнији људи који осећају да оно што раде има сврху..

Другарица из Зрењанина, која ми је и дала највише почетних информација, каже да у том граду тешко можете наћи пластични чеп на улици или у парку..све иде у рециклажу..

А у акцији данас учествују и људи који поносно градом возе своја нова колица захваљујући онима чије мало њима данас омогућава да не буду грађани трећег реда..

Пуно радости и чист град..ако то није оно што нам свима треба, не знам шта би друго могло бити важније..

Добро, де..наслућујем..али, не желим да мислим о томе..

Ниш напросто није заслужио да било шта буде битније од Нишлија..

Жао ми је момци са севера..ово је мој град..

Ја сам изабрала да га волим и он ме је безрезервно прихватио у широки загрљај..

Нисам вам ја крива што у својим калкулацијама на то нисте рачунали..