А то се једино рачуна..

Ја сам одувек размажена и својеглава..одрасла тако да ми ништа није фалило, напротив.. Баке и деке су ме мазиле више него што већини следује.. Имала сам гомилу пријатеља и велику породицу, посао који сам обожавала..и заиста сам живела у уверењу да сам вољена.. ОК, родитеље нисам могла да бирам, али ипак не бих могла да се пожалим на карте које су ми дате а да не будем скроз незахвална..

Када сам остала сама на свету, без динара и крова над главом, само двоје, од свих тих људи, су рекли - дођи код мене, колико има за нас, биће и за тебе.. Занимљиво, ти ми никада нису поменули да су ми нешто учинили у животу.. Многи други јесу, укључујући и те родитеље који су и дан данас убеђени да сам им нешто дужна и да сам преко хлеба тражила погачу..јер сам одабрала пут који није био у складу са њиховим плановима..

Већини пријатеља је било удобније да се не мешају.. Родбина није хтела да увреди људе од којих сам отишла, јер ”ипак сам ја млађа и треба да попустим”..не удубљујући се у то у чему бих требала да попустим..

То је укључивало и чињеницу да ни један, а преко 60оро је потомака мојих бака и дека са обе стране породичног стабла, није позвао да пита како сам, да ли сам гладна и имам ли где да преноћим.. Један брат од стрица, који је био клинац када су ме избацили из куће да се ”сналазим по своме”, се јавио након 5 година, када је већ стасао за женидбу.. Он је био једини у породици који је питао..Шта се догодило.. Жао ми је што сам тада био тинејџер који ни о чему не размишља..

Памтио ме је по добру толико да је желео да му дођем у сватове упркос противљењу родитеља.. Хвала му на томе..

И чему овај текст сада..

Не знам..то је, ваљда, мој начин да кажем зашто подржавам свакога ко одлучи да се бори за себе и да следи своје снове.. То, наравно, не значи да се нужно слажем са избором тог неког, али нисам ја та која било коме треба да трасира пут..

Моје је да том неком отворим врата свог дома када затреба, да поделим са тим неким оброк или да чак не урадим ништа уколико проценим да би моја активност тог неког спутала или успорила..

Биће довољно да будем једна од оно двоје која ће, без превише размишљања и калкулација, некоме рећи..Дођи код мене, поделићемо колико имамо.. Јер, нико не треба да буде сам, гладан и невољен у свету настањеним са толико пуно људи..

Немојте окренути главу..поделите храну са неким..подржите чак и када мислите да тај неко није у праву али је сам и беспомоћан.. Много људи не зна како је то када си толико гладан да си спреман да украдеш парче хлеба..али има превише оних који знају.. И, када човек то доживи, мењају се приоритети и свет се истумба на непредвидиве начине..

Својевремено ми је један свештеник рекао да никада није видео некога коме се толико ствари сручило на главу а ниво искушења био незамислив за обичну мирјанку а да Господ није помогао.. Дакле, помоћи ће.. А онда се окренуо и отишао, не понудивши ми да једем.. Нити ми пружио 50е које ми је био дужан за бројанице које су продате у цркви..јер ”није ми баш толико хитно”..

Сада знам да је био у праву..заиста се све скоцкало, поново сам добила дом и пара толико да би многе људе учиниле срећним.. Али сам га тог дана мрзела из дна душе, док сам стајала на сред црквене порте гледајући му у леђа..гладна, смрзнута и без места где бих могла да одем..

А није требало.. Није он учинио ништа горе од неких за које сам мислила да су ”моји”.. А и дао ми је новац за пар дана.. Зато нешто и мислим да није била реч у парама већ у лекцији..али, више никада нисам ушла у ту цркву..

Оно што желим да кажем је..будите људи, волите своју децу и унуке, опростите брату, не судите се са комшијама и не делите се због туђих интереса.. Живот је тако чудан и хировит..и никада не можете предвидети шта чека иза угла..и ко је тај који ће помоћи, нахранити вас и загрлити вас чврсто док се све око вас распада.. А то се једино рачуна..

Таквог неког сањам

Цео живот сањам сунце и себе испод дуге. Насмејану, очију испуњених искрицама распрскујуће радости..

Сањам човека са којим бих плесала по киши и снегу, преко блатњавих друмова и разваљених турских калдрма, са подједнаком страшћу са којом бисмо плесали по мермеру балских дворана, обасјани мноштвом рефлектора. Са човеком који не би обраћао пажњу на чињеницу да ја не знам да плешем. Који ни пребијену парицу не би потрошио на то..Који би, пун ентузијазма, певао са мном, не хајећи за то што ја не умем да певам. Певао би, испуњен радошћу, јер певам крај њега..

Који би разумео зашто радије бројим мехуриће по површини захуктале реке него квадратне метре и нуле по страним рачунима..И зашто се смејем када сам на ивици суза или неутешно ридам док ми срце пева..Зашто волим реку, која својом незадрживом вољом из мене извлачи и најтежу муку, терајући је ка мору, где ће се заувек затурити међу таласима..

Сањам тог неког који ће ме, без роптања, слушати и док на-дуго-и-на-широко објашњавам најпростије ствари и док, у свега пар речи, разрешавам мистерију бумбаревог лета..Који ће, без да пита, разумети зашто и последњи динарчић, изгребан са дна превелике ташне, дајем за један хладни нес у ресторану са погледом на Нишаву, уместо да купим кило кромпира од кога бих могла склепати паприкаш за два дана..

Онога коме ће бити разумљива моја тишина у којој утапам најмрачнију тугу и који ће знати да се радује мом чаврљању којим се ослобађам огромне енергије акумулиране у, радости склоној, души..

Да, тог неког, кога ћу моћи да пољубим онако из-без-везе у часу када то пожелим, без обзира на колико важном и озбиљном месту се налазили и коме ћу моћи да улетим у наручје без неког компликованог изговора. Само зато што сам пожелела да будем тамо. И зато што он воли што ја желим да сам у његовом наручју, ма где били. И ма шта ко мислио о томе..

Њега који ће бити несавршен, наравно. Неће носити акт-ташну нити махати скупим телефонима, утегнут у тегет одело сашивено по мери. Носиће тај предивни осмех и очи препуне поноса што сам његова. И прегршт чаролије у срцу, ушушкан у извесност да, ако сам његова, не могу бити ничија више, јер је моја душа недељива, срце уме да куца само у једном ритму, а у широм отвореним очима има места само за једног човека. За онога који то може да разуме. Коме је то довољно. Коме једино то и треба..

Онога чији кораци чврсто належу на асфалт, јер крај себе има ретку птицу-луњалицу која жуди за чврстим ослонцем. Који ће бити спреман да ме пусти да летим и умети да ужива у сваком мом полетању, сасвим сигуран да је то најбољи начин да пожелим да заувек слећем само на његова рамена..

Таквог неког..

Колико кошта пријатељство

 

Малопре ми се јавио лик након барем осам или девет година..и, без макар куртоазног Здраво, како си..одмах изнео шта му треба..

Одбила сам га..игром случаја јер не одговарам пропозицијама захтева, али је веома упитно да ли би другачији одговор добио и да сам могла да му помогнем..

Раније би било скроз другачије..учинила бих иако бих се ждрала јер ме захтев нервира, особа није неко ко има уопште права да било шта захтева од мене, једноставно не желим.......

Само ја знам колико ми је снаге и труда требало да научим да кажем НЕ! У најгорем случају сам умела да процедим..пробаћу, али..а и то само када би се захтев директно косио са сваким труном мога бића, мојим веровањем, жељама..или је био до те мере неразуман да би и покушај да се на њега потврдно одговори био апсурдан..

Зато је моје прво НЕ, које ме је опекло и закочило се у грлу покушавајући да ме удави, и било дочекано смехом..

Тај неко је занемарио чињеницу да је разлика између заповести и молбе у могућности да за одговор добијеш и ДА и НЕ..па је моје НЕ било схваћено као фазон који треба занемарити..аха, то је Лолин нови хир..ОК, истолерисаћемо па ћемо на задату тему да причамо за који дан..

Баш ми је засметало. Чекај, мајку му..зар се моје ДА подразумева без обзира шта ја мислила или желела?

Да се разумемо, ја јесам себична и самовољна..не гајим неке илузије поводом тога, али то нема везе са мојим правом да одбијем нечији захтев ако ми не одговара..

Тај неко је, опуштено, сачекао недељу дана и дошао са истим захтевом, као да се моје НЕ никада није догодило.. Друго НЕ је само склизло са језика, без учешћа моје воље..и произвело тектонски поремећај..

Тај неко се никада више није јавио ни појавио у мом животу..

Мој рођени брат..

Највећа жаба..

Са осталима је било кудикамо лакше..

И онда је мој списак родбине и пријатеља почео опасно да се тањи.. Вероватно је то био разлог зашто сам одлучила да, макар повремено, пооштрим критеријуме..и да поред тог НЕ дам и искрен одговор када ме неко нешто пита..

То је заиста нешто што сам целог живота избегавала.. Знате оно када вам пријатељ каже..Знаш ти какав сам ја човек и да свакоме хоћу да учиним..

А тачно знате да он јесте у многим стварима добар човек, али да је заправо себичан и никоме никада није понудио помоћ.. Знате, али тај неко то не жели да чује..довољно му је неодређено АХА као потврда сопствене вредности..

То су те танане нијансе..сваки човек има плусеве и минусеве па на основу баланса бирамо пријатеље.. Неки људи држе равнотежу..неки су огроман плус са једним мини минусом који је у мом свету недопустив, па не може да ми буде пријатељ ма колико добар био..

А опет, имате људе који су огроман минус, али један мали плус који имају је толико драгоцен да одлучите да занемарите ону грдосију.. Будете свесни тог минуса и не залазите у то поље..и такво пријатељство може да опстане јако дуго и да прија више него многа друга боље избалансирана..

Е, када једном одћутим то АХА и на поновљено питање одговорим шта стварно мислим, велика је вероватноћа да ће се растурити дугогодишње пријатељство.. Тако нешто ми се скоро догодило са другарицом из детињства..

30 година дружења је требало да прославимо прошле године.. Много пута смо биле пред прекидом односа јер је, ма колико добар човек у основи, често језива и несносна у својим триповима (као и ја, уосталом)..

Наиме, у неком моменту је дошла до спознаје да неће више никога да трпи (мада, реално, то никада није ни радила) и да ће свакоме да каже ИСТИНУ у лице..

Знајући коме је све то ту фамозну ”истину” ”сасула у лице” веома свесно нисам оћутала..јер, није исто ако некоме кажете истину или СВОЈУ ВЕРЗИЈУ ИСТИНЕ..односно оно што верујете да је истина..

Могла сам да станем ту..али нисам желела..

Претешке је речи потегла..и прешла границу коју није смела..

О да, добила је ИСТИНУ коју је тражила (макар моју верзију, да не буде забуне)..иако сам тачно знала да то неће моћи да прогута.. Није ми било важно..

Она је неко кога сам волела како рођену сестру не бих да сам је имала.. И после толико месеци, нема дана да на њу не помислим и да ми не недостаје..

Но..

Да ли бих оћутала да могу да вратим време? НЕ..

Да ли ми је жао? НЕ..ако једно 30 година дуго пријатељство не може да издржи моје мишљење, онда није вредно одржавања..

Сви који ме познају тачно знају да са братом нисам реч разменила 19 година..никада нисам загрлила његову децу, што је грех који није смео да учини, нарочито не због пара које су му вазда у мањку, ненаситио се..

Да ли заиста неко мисли да је вредан титрања након што сам откинула месо мога меса и срце заувек увила у црно окренувши леђа човеку кога сам волела и волим највише на свету?

Људи су чудни..и воле себе да прецењују..и не воле да сазнају да не вреде онолико колико на етикети пише већ онолико колико је за њих неко спреман да плати..

Зашто ли ово све исписах? Појма немам..можда ме је заблудели неваспитани Рус подстакао да избацим ово из себе и коначно себи опростим..ако уопште има шта да се опрашта..

Поента је да на питање одговор може бити и ДА и НЕ..увек и без изузетка.. И да свако од нас има права да каже НЕ и буде спреман да плати цену ако је потребно (што се не дешава када сте окружени ментално здравим светом).. Јер, ма колико волели тог неког, себе морамо волети више..иначе наш живот нема смисла..

А тај неко мора да буде спреман да прихвати да је и НЕ одговор.. Фора је у томе да нико не воли да чује НЕ као одговор, укључујући и мене, наравно..али, свако од нас има две опције да избегне ту непријатност..

1 Да прихватимо да тај други има права да не жели да нам удовољи..

2 Да не постављамо питања на која је логично да добијемо НЕ као одговор..јер ДА које често добијемо за неразумне захтеве је ту само зато што тај неко не жели да нас изгуби или нас баш воли..

Али, исход може бити свакојак ако пређемо границу тог неког..мислите о томе..

Кувало и сат..или сага о пријатељству..

 

Људи се деле на оне који у кухињи користе кувало и оне који преферирају микроталасну.. Чак и они који имају оба апарата у кући су у ствари наклоњени микроталасној.. Само су негде чули да треба имати и кувало, али га слабо користе..

Што се мене тиче, кувало је једини апарат, сем можда фрижидера, који је неопходан у једној кухињи..

И замислите мој очај када сам, незнано како, укључила погрешну ринглу на глупом шпорету и још мање знано зашто..спустила кувало на њу..

И то у сред празничног нерада..

Кување чаја без кувала је ноћна мора.. Мислим, можете смућкати хладан нес уместо врућег, али чекати глупу ринглу да се угреје и да се вода смисли да проври да бисте направили чај је такав губитак времена и нерава да вам не могу описати..

И онда се деси божићно чудо и другарица се појави на вратима са кувалом у рукама..прва помоћ, каже..

Баш ми било чудо..никада ми није изгледала као кувало тип..

- Можеш и да га задржиш, ја га слабо користим..

Наравно..микроталасна тип која држи сирото мало кувало запуштено и невољено у неком ћошку кухиње.. Срећом је дошло у нови дом где ће га пазити, мазити, волети и звати Ђока Ђоле..

И какве сад ова прича има везе са пријатељством?

Па чуј, није пријатељство само када са другарицом ћакулаш о новим ципелама, новом дечку или путовању у Италију..

То је она фина необјашњива ствар када ме неко познаје довољно добро да зна да сам спремна да се одрекнем књиге и чарапа на цветиће због дебељушкасте справе која мистериозно укува воду пре но што стигнем да са полице скинем шоље..

ОК, не постоје пријатељи само да би нам доносили кувало (да је тако, имали би на залихама зелена а не наранџаста кувала)..али баш уме да значи..

Да не помињем да има и неких тако дивних људи који виде на ФБ да ми се свиђа дизајн сата па га направе само за мене..и донесу га онако, као успут..као неважну ситницу..

А мени срце пуно..

Јер Божић је..а ја радосна..

Умемо ли ми да уживамо?

 

Нешто сам била удремана синоћ, па сам рано легла..резултат тог књавања је буђење пре шест ујутру..

Град спава, никога нема ни у даљини да се чује, фонтана испред зграде је угашена..сазнадох искуствено да се гаси свако вече и пали се у седам..толике дане нисам обратила пажњу на то..

Као и на чињеницу да је човек очисти од лишћа свако јутро..баш инспиративно..

Смутила сам себи нес и одлучила да, за промену, седнем на терасу и да је попијем у миру..у крајњем случају, чему поглед на планине и море из Балашевићеве песме ако у њему и не уживам..

Обично ту кафу посрчем док одрадим јутрањи преглед обавеза..тј док буљим у екран компјутера..но, данас сам одлучила да урадим баш супротно..да се опустим и уживам у импресивном погледу..

Већ после пар секунди ми је пало на памет да треба да..

НЕ..седи и уживај у погледу..

Хмм..баш глупа тераса..када се баш завалим у столицу не могу да видим море јер је заштитно стакло замућено..

Нема везе, гледај у планине и уснули град..поглед је леп..

Добро, али шта да радим док гледам у даљину?

Шокирана сам питањем које је мој мозак произвео..зашто морам ишта да радим? Мој ђед је 40 година сате проводио под оном старом шљивом у дворишту гледајући у исте обронке Златибора..тај му се призор толико урезао у зенице да је тачно знао колико је сати..у минут, без икаквог часовника..

Зашто онда ја нисам у стању да не радим ништа..када већ имам прилику да остварим идеал великог броја људи које познајем.. Знате оно..да ми је да се увалим у фотељу и не мислим ни о чему..

То је то, зар не? Море, планина, удобна столица на лепој тераси, смућкан нес који волим, мачији кретени око мене..све се уклапа..

Онда схватим да ја никада не радим ништа..у оваквим тренуцима читам књигу, решавам укрштенице, причам са неким..или радим..

Поражавајуће..

Када смо Софија коначно вратили кући, натерала сам себе да пар пута дневно све оставим и да проведем пар минута мазећи се са скотовима..

Радим ја то и иначе, али увече када све завршим и оне ми дођу у крило..али не и онако, у сред посла..само због њих а не зато што имам луфта..

Натерала себе да проведем време са неким кога волим! Звучи застрашујуће, зар не? И ту се јави питање..умемо ли ми уопште да уживамо онако како толико желимо..

Ја очито не умем. Често путујем..то је моје уживање..али идем колима, станем, прошетам, гледам знаменитости, клопам у неком ресторану, попијем кафу..пуно шетам..и идем даље..

Једини пут када сам села и гледала у даљину је било ономад у Италији са оним декицама који су у сред бела дана у локалној кафани пили бело вино из кристалних чаша и опуштено ћакулали гледајући у поваздан исти призор..леп, али исти..а и онда сам причала са њима уместо да упијам лепоту..

Стајала сам сатима испред Пијете..али, то није било опуштање..толико ме је потресла да сам неутешно плакала без престанка..није баш да је то идеал опуштања..

Ево, и сада је тако. Два месеца сам на мору, свакодневно Малена и ја тркнемо до плаже да се окупамо. Волим море, волим да се бућнем, али сам одувек мрзела вишесатно лежање на плажи. За мене је постојање лежаљки потпуно несхватљиво..

Моја идеја уживања укључује бућкање у воду, цеђење, пар корака до плажног бара, велико јаје у које се завучем, кафа и цеђена поморанџа..аха..и ту је стоп..

Нема опуштања..увек је у рукама књига или укрштенице..мада се сећам да сам један дан задремала уваљена у јастуке..

Малена је ту спремна за мажење и играње, спектакуларан поглед на пучину..а ја никада ни секунд нисам одвојила да у њему уживам..и никада то нисам ни приметила..

Онда схватим да сваки пут узимам смештај крај самог мора јер то подразумева да се окупам, тркнем до собе да се пресвучем и наставим дан..

Бар је незгодан јер фактички не постоји смештај на обали..сем Принчевског двора.. Узела сам га у обзир одмах, али провести месеце са пет зверки у 32м2 је напросто превише..па сам свесно померила локацију стотинак метара даље ради простора..

И шта оно хредох рећи? Да..да ли је могуће да нам је живот такав да не умемо да уживамо? Или сам ја таква..не умем оно што сви остали умеју? Видите шта се десило када ја седим и гледам у празно..мозак се забави речима и настане прича иако скроз несврсисходна и без неке битне поенте..

Да ли Ви умете да уживате? Како? Да ли је живот вредан живљења ако не умемо да се опустимо? И шта је поента приче ако не да никакав одговор?

Фонтана је прорадила, шум воде ме смирује..ваздух је пун јода и мириса олеандера, палми и понеког бора..

Град се буди, а ја размишљам шта сада да радим..

Мислим, скроз је бесмислено да седим на тераси и само буљим у даљину, зар не?

Редак комплимент..

Седим са другарицом, сркућемо јутарњу кафу у омиљеном кафићу и трачамо, а како би другачије.. И тако то крене..

Кажем јој да сам синоћ имала необичан разговор са човеком кога не познајем, уколико се изузму његове сјајне приче које се трудим да испратим кадгод глупи ФБ то дозволи.. 

Заправо, разговор као разговор није толико битан, али ме је фасцинирао комплимент који ми је дао..да сам "секси писмена".

У задње време зазирем од комплимената јер они не вреде ништа ако их изговоре невредни људи, а таквих се у овој нашој тужној Србији подоста накотило у задње време.

 
Али, овај ми је баш пријао, нарочито зато што никада нисам добила тако уникатан..да не помињем да није уследио никакав отужни накнадни захтев..

Мада, такве комплименте и не дају они са отужним захтевима..

Другарица ми се смеје и каже да само на мене личи да се одушевим када ми неко хвали граматику..и тако..пуста женскадија, да не објашњавам превише..

Усред кикотања, улеће тип са суседног стола..ничим изазван, у клизећем старту..

- Ма ајде, шта се ложиш..хтео је да ти каже да имаш баш добре сисе, али је шмокљан па сере јер боље не зна..када мушко нема других адута, мора да трућа да би дошао до добре рибе..

Ретко ми се деси да занемим, још ређе да останем без речи (само упућени ће да скапирају да то код мене није исто), али тип ме је ухватио тотално неспремну за такав ниво безобразлука..

Мислим, није да ме често пореде са хладнокрвним, бескрвним, љигавим бићем из мора.. Мада, делимо заједничку љубав према пливању у сланој води..па можда све то има смисла..само ја капирам преспоро..

За очекивати, запањеност ме није дуго држала, а по паничном изразу лица моје друге, схватила сам да ми се лице управо скаменило у препознатљиви израз од ког се и опаснији ликови од ове простачке гњиде смрзну..проверено..

Одувек ми је жао што не умем свесно да призовем тај израз у очима који су ми само описивали као крвожедни поглед масовног убице. Ех, да макар на секунд имам огледало при руци да видим како то страшно изгледам у таквим тренуцима, па да увежбам и чешће користим, лакше би ми у животу било..

Оно што такође знам из описа оних који су у таквим ситуацијама били присутни је да ми глас, обично громак и јасан, постаје мек и једва чујан..а ако је пропраћен осмехом, и они који ништа нису скривили се помере корак уназад..за сваки случај..

- Познајемо ли се млади господине?

Мислим да му се упалила лампица на реч "млади" која никако не иде уз оцвалог сељобера..или је четврт вијуге која обитава у његовој глави одмерило вероватноћу да фасује батине. Такав прорачун се тренутно одвија у глави оних који су се батина надобијали у свом безвредном животу..

Следећа мисао, сасвим погрешна, му је рекла да сам женско, дакле не толико опасна колико се правим..

- Не знаш ти шта је право мушко чим падаш на такве глупости..

Нећу ни да набројим колико дебиних ствари је угурао у то пола реченице..не бих ни стигла, претекла ме језичина..

- Штета. Од како сам Вас угледала, пожелела сам да ми покажете шта је право мушко.. Али, ето, прокоцкали сте шансу објаснивши ми да сам неписмена..

Глуп. Или беше Гулп..знате оно из стрипова..аха, Алан Форд није баш за свакога, не замерам..јасно..

Тачно сам видела точкиће у лобањи који се манијакално окрећу у свим правцима у покушају да сваре шта се управо догодило.

- А да, хвала на комплименту. Лепо је чути да сматрате да сам супер грађена. Баш штета што тај комплимент нећемо материјализовати у нешто конкретније.

- Еј, БрЕ, мала, чекај Бре! Нисам ја то рекао..никад неби..ја то онако, на рачун тог пацера.. Ниси ти мене разумела.. 

- Ви то сада мени кажете да сам глупа?

- Ма, откуд ти сад то БрЕ? Шта ти је? Ја сам мислио најбоље па реко да те упозорим на те као фине, што да време губиш поред нас правих фрајера који раде не причају.

- А Ви радите? Како онда успевате да се развлачите по кафани цело преподне?

За ово нисам крива! Сам се наместио, шта ћу му ја..
Нећу препричавати салву псовки на рачун короне, затворених радних места, покварене власти и слично..ионако нисам слушала..

- ОК је све то, али, ето, ти што хвале памет а не сисе имају посао, а ја не падам на ликове безкинташе. Ако немаш лову, двојка си.

За трен ми га је било жао, али ме је брзо прошло. А и он је припомогао, не могу да се жалим.

- Распала профукњачо, види на шта личиш. Не бих те јебо ни да џаба нудиш.

Нисам добра када је фудбал у питањЕ..да ли ово беше волеј?

- Ма, не нудим џаба, кажем Вам да нема ништа од тога ако немате дебелу штедну књижицу.

После ме је другарица испомерала од зезања због штедне књижице, каже да тај израз нико живи не користи од како је Тито умро.. Да је лик имао само за нијансу виши IQ, одмах би ме провалио..али, авај..

- Мрш у......јебо те тај балавандер..

И тако..ништа од незаборавног секса..а ја се таман понадах..

А ви што се ту сада церекате, добро припазите какве комплименте ми дајете..одмах ћу у причу да вас турим, па да ви'ш белаја..

Срећан ти рођендан, пиле моје мало..

 Добро јутро девојчице..

Радо бих те звала да ти честитам овај лепи дан, али ми је цркао телефон..

У малом нанином немам ни један број..и да, иако је купљен пре 11 година за скромних 3500 дин, још увек (и једино он) ради..Самсунг је то јбг..знаш ти шта ваља..

Голуб писмоноша се изнервирао због временских прилика у Србији и одлучио да постане патка и да запуца на југ..

Пони је у штрајку, каже да не жели да ринта као коњ у држави у којој његов труд нико не цени..

И тако сам ти ја, која живи у црној рупи Јевропе петнаестог века, принуђена да користим тековине модерне цивилизације..јер оне у овој блесавој држави изгледа једино раде..

Срећан ти рођендан, пиле моје драго..велика да порастеш и будеш паметна и лепа на теткиног братучеда..кад већ немаш лепши и згоднији узор..

Торту немој да једеш, дебља, узазива дијабетес и квари зубе..

Вињак је добра ствар у оваквим приликама, али ћеш од њега да побрљавиш, па не препоручујем..

Ни кркање свињеЋине није добро за крвне судове, али је једино чиме можеш да намамиш госте..јбг..неком западну и добри и пожртвовани пријатељи који те воле због тебе..али ти ниси тај случај..не заваравај се..

Шта још да ти кажем..остани чврсто на броју један нанине лествице лепоте јер је то тренутно једина ствар у којој можеш да будеш на првом месту..јер Ђоле Ноле је већ преотео титулу у тенису а ја ону за памет и шарм..

Ајд у здравље..али с они соЦи што их кријеш по ћошкови фрижидера..треба неко и да ради..а тај неко нисам ја..

Љуби сестра пуно паметну и лепу главу..

Није мала ствар поживети два века на овом кликеру а да мене имаш у животу..само ретки имају ту привилегију..

Да ли сте свом детету мајка или маћеха?

Милена је прототип најодвратније мајке на планети. Да је правде, требало јој је забранити да има децу јер је она сама себи одувек била довољна.

Ипак, и таква жена уме да заблиста када се човек најмање нада и то јој никада нећу заборавити макар и не желела да је икада више видим.

Наиме, Слоба је за њу био све и свја. Верујем да би пристала да умре уместо њега да је то било могуће. Ипак, тог дана када је младост Србије била на улицама Белог Града, а хорде, које су прошлости давале већи значај него будућности и своје интересе узнели изнад интереса сопствених унука, хрлиле ка Ушћу, она је изненадила и мене и све око себе. Вероватно и саму себе.

Док су се све жентураче истомишљенице паковале да из канцеларије на Тргу крену пут Ушћа, жена која ме је родила је имала свој светли моменат..

Погледала их је и рекла..Колегинице, ви мој став знате. Мени је данас срце на Ушћу. Али, моје дете је на Теразијама насупрот кордону милиције која је спремна да на једну реч запуца. Шта год сада осећала, ја не могу на Ушће. Мени је место уз моје дете, ма колико сам сигурна да је на порешној страни.

Њих 6 или 7 је тог момента било у канцеларији и једна по једна су признале да су и њихова деца на Теразијама. Спаковале су се и пошле на страну будућности, укључујући и најмлађу чије је дете било код куће у колевци.

Знате, иако 17 година нисам видела ту жену, руку у ватру стављам да је на страни овог манијака. Она напросто није у стању да разлучи добро од зла и вечито повлачи потпуно ненормалне потезе, неразумљиве нормалном свету.

Ипак, ако је истина да један чин може да обрише хрпу грехова, она је тог дана спасила своју душу за вечност.

На сваком родитељу је да застане и да се замисли..чији је живот важнији и пречи..
И кога треба да бране..своју крв и месо или болесну амбицију потпуно полуделог вође.
Мислите о томе..

Коме бих требала да тапшем у 20.00?

Већина људи који ме познају, знају да сам поваздан контрапротивна и на своју руку. Ипак, добити бактеријску упалу плућа у време када се цео свет пати са короном је скроз шизофрено, ако мене питате..

Ипак, десило се. Једина позитивна ствар у целој причи је да сам преспавала оне прве две недеље лудила када су сви развијали теорије завере о настанку вируса, а руководство земље чији сам грађанин се утркивало ко ће безочнију глупост да одвали..

Но, да се вратим на лекаре којима сви нешто здушно тапшу ових дана.. Мада данас, након што су немаром и безобзирношћу скривили смрт Нишлије старог само 41 годину, не чујем овације са тераса..

Што се мене тиче, све је почело ненормално брзо. Од малена знам да не смем да дозволим да ми температура пређе 39С.. Након што сам тада једном преживела пакао халуцинација, добро се чувам тога..

Најнормалније сам седела када сам осетила да нешто није у реду..одмах сам измерила температуру..која је муњевито прескочила скалу и моју забрањену границу..

На ивици свести, успела сам да прогутам Тилолхот и позовем Војкана. Разговора се не сећам. Не сећам се ни да је кући долетео брзином муње, позвавши успут пријатеља у помоћ. Не сећам се ни да су ме носили до таксија ни кола хитне помоћи која су ме под хитно одвезла до инфективне клинике..

Глупи прашак је ту негде кренуо да делује, па сам са ивице булажњења почела да разазнајем шта се око мене дешава.. Сећам се надобудног доктора..прво је изјавио да немам корону, али би можда требало да преноћим код њих. Сећам се да сам га питала колико је то мудро, с обзиром да већ имају заражене на одељењу..

Није одговорио..само је бахато одбрусио да идем кући на своју одговорност и да он нема ништа са тим.. Није имао ништа ни са терапијом..ваљда је заборавио..

Срећом, ја при руци увек имам доброг ветеринара за кога су својевремено, док сам се тиме још бавила, тврдили да је одличан дијагностичар. Послала сам Војкана по Хемомицин..ретко га користим, али увек имам трајни рецепт код себе за овакве случајеве..

После шест дана кошмара током којих нисам могла да једем, вода ми се гадила јер је била слатка и изгубљених 8 кг, успела сам да станем на ноге и одмах смо заказали преглед у Хипократу.. Нисам могла да седим, па ме је докторка једва послушала..одмах је рекла да чује шум на плућима и да треба да одем до инфективне, јер њима рентген не ради недељом..

Успут смо свратили до Хуман да урадимо лабораторијске анализе. На инфективној су се сестра и докторка јуриле по амбуланти као пошашавели бели мишеви у кавезу..за 20 мин боравка тамо, рекле су ми да немам корону (што сам им рекла на доласку..мада не знам ни како би поставиле дијагнозу јер нису нос провириле кроз плексиглас), успеле су да загубе упут који су на брзину склепале, па су се још мало јуриле око папира, све време понављајући да изађемо напоље јер је вирус свуда..иако нисам била у стању да стојим.. На крају су ме послале на пулмологију..

Такси смо звали да нас пребаци тих 100инак метара између клиника, јер ја нисам могла да ходам.. Тамо цвркутава докторка препознаје Војкана и креће са евоцирањем успомена из младости, уз повремено кукање како им је корона стигла на одељење..

Послушала ме је и констатовала да ми није ништа јер она ништа не чује.. Неколико пута је молим да ми сними плућа јер нешто није у реду.. Одлучно одбија..али ипак преписује Лефлогал..најјачи антибиотик који постоји на нашем тржишту..за кога је Хемомицин бебећа храна.. Интересантан избор за некога коме ништа не фали..

ГоспоЏа докторка ме је откачила у троскоку, а већ сутрадан сама себе послала на боловање..остављајући на цедилу и пацијенте и сопствене колеге.. Можда и боље..ионако везе са животом нема..

Не сећам се како смо се вратили кући, а не сећам се ни већине тих дана.. Знам да се у међувремену разболео и Војкан и да не бисмо имали ни лимун ни парче хлеба да нам пријатељи нису помогли..

Многи су помоћ понудили, али официјелно.. Да није било Гордане, Јелене и Немање, мука жива би била..они су нам донели неопходне лекове, набавили лимун, мандарине, киви и слане штапиће које сам једино могла да на силу прогутам тих дана..чисто да не уништим желудац таблетама..

Крајем друге недеље, рекох Војкану да се осећам боље, али знам да није добро. Једини који су хтели да нам ураде рентген плућа су људи са АТД. Препотентни доктор није хтео ни пинцетом да нас пипне, али ме је брзински упутио на пулмологију јер, по њему, тако тешка упала плућа је за хоспитализацију.. Војкан је боље прошао..бронхитис..

Кажем му да пођемо до Војне болнице.. Нико нас неће примити на плућном јер су нам прошли пут рекли да не долазимо јер не могу да нас заштите од короне.. Рачунала сам, ванредно је стање и није важно ко ће да препише терапију..лекове ионако купујемо..

Но, доктор на плућном, квази официр и получовек, се није сетио заклетве коју је положио.. Због њега сам се застидела што носим бели мантил.. Иако на одељењу није било никога, он није желео да помогне..правдајући се тупим бирократским поштапалицама..

Ја сам цео живот била војни осигураник и знам да тако није било. Нисте могли да се лечите на ВМА без упута, али вас нико у стању у ком сам ја била тога дана не би пустио на улицу без да пружи елементарну помоћ.. Иза мене су четири генерације официра..и по први пут у животу сам се згадила над институцијом на коју сам толико била поносна..

Немајући другог избора, отишли смо на пулмологију.. Вратар није хтео да ме пусти унутра упркос ветрини и чињеници да сам му рекла да имам упалу плућа.. Када је унезверена докторка коначно одлучила да ме пусти, испрскао ме је уздуж и попреко иако сам му лепо рекла да немам корону..

Пружам снимак и све папире докторки, а она креће да урла зашто немам иницијални снимак.. Кажем јој да је њена колегиница одбила да га уради пре шест дана.. Креће да вришти како она не може да постави дијагнозу када нема иницијалног снимка..

Лепо јој објасним да је дијагноза постављена, лабораторију има..ствар је само у томе да сам терапију попила и желим да знам шта сада.. Послушала ми је плућа и рекла да стварно имам пнеумонију..и да је најбоље да пођем кући, пијем чајеве и одмарам..

Погледам је бело и питам је за терапију..а она ће мени скроз озбиљно да ми терапија не треба.. Зевам у шоку..аман, жено, ја никада нисам чула да неко упалу плућа лечи чајевима, шта је са Вама..

Креће да ми кука како немају довољно особља, како она не може сама да ради и да не може да ми препише терапију без иницијалног снимка.. А ионако сматра да ми лекови не требају јер сам сигурно већ СТЕРИЛНА захваљујући досадашњој терапији..

Потпуно збланута напуштам клинику.. Одрадила сам лабораторију још једном и на конто претходног налаза купила Лефлогал.. Ја не волим да самоиницијално гутам таблете, али није да баш желим да умрем од пнеумоније зато што је докторка на пулмологији шинута у главу..

Од средине треће недеље успевам да се мрдам, чак и да проведем пар минута на тераси.. Могу опет да дубоко удахнем ваздух и не кашљем скоро уопште.. Сутра ћу на контролу..приватно, наравно, јер је та докторка Ана једино касветно створење на које сам наишла од почетка кошмара..

У разговору са једном старијом докторком пулмологом, која је већ у пензији, Војкан је испричао све што се догодило.. Жена није веровала својим ушима да је неко могао да одвали да се пнеумонија лечи чајем..и занемела на мене "стерилну"..

Тражила је да јој наведе имена лекара..и згрозила се када их је чула.. Каже да сам извукла погрешне карте и да Ниш нема горе од оних на које сам налетела.. Три надувена нарциса и две неспособне будалетине..цитирам..

Од тог дана Војкан ни једном више није поновио мантру да се стално сматрам "најпаметнијом" и "да све знам боље од доктора".. Својим очима је гледао..

Ја не знам како ће ово да се заврши..иако сам у кући, опасност од вируса је стално ту негде.. Преживела сам ову пошаст, али нову инфекцију вероватно не бих..чак и да у овом граду коначно налетим на нормалног лекара..

Сећам се добро своје другарице која ми је својевремено рекла да се изборила са раком искључиво зато што је имала пара.. Стално ми је на памети та њена реченица ових дана.. 

Ми смо све анализе платили..и имали довољно новца да купимо три пута скупљи лимун него што је био пре недељу дана..и све остало што ми се пријело, укључујући драгсторски одвратни, али толико жељени кисели купус.. Од птице млеко би ми набавили само да сам тражила.. 

Али, негде у неком стану живи старица која нема пара за таблете цинка.. Негде живи самохрана мајка која не може да ради јер нам је држава блокирана, а чије дете није пробало лимунаду ко зна од када..иако су С витамин и цинк неопходни у оваквим ситуацијама..

И никога није брига..између менталне болештине која искаче са ТВ и незаинтересованих квазидоктора, људи умиру.. Хвала доктору Лалошевићу на свему што ме је својевремено научио..вероватно му данас дугујем живот..јер сам имала среће да учим од најбољег..

Не знам како ви, али ја немам коме да тапшем у 20.00.. Верујем, ни породица момка који није имао срећу да познаје доброг ветеринара..и то је платио главом..

Нека нам је свима драги Бог у помоћи..

Има ли смисла бити хуман?

Пре неколико година је друг, иначе IT генијалац, одлучио да запуца у Швабију..да све раскрчми и да се никада не врати..
Пошто знам да му је кућа препуна лаптопова и компјутера, питала сам га да неке од њих, који му преостану након продаје, дарује групи Помоћ угроженим Нишлијама..

Погледао ме је као да сам полудела и малтене дословно рекао.. Не дам тој твојој сиротињи ништа. То је стока себична која нема емпатије за друге и није спремна да помогне било коме сем да граби само за себе..зато и јесу сиромашни, од грабежа и стискања..

Опасно сам му замерила те речи и нисмо се баш лепо растали..
Седам година касније сам дошла у ситуацију да преиспитам оба става..и његов и мој..

Да ли је мој другар био тада у праву?

Ево овако ствари стоје..
На списку групе је око 150 породица..пуно је то људи..
Колико њих се икада одазвало нашим апелима да помогне некоме другом? Ако мало улепшам причу..око 10 људи цирка..пар њих мање или више..
Број оних који кликћу на лајк и вичу БРАВО када неко други помогне..превише..

Да ли то значи да је мој другар био тада у праву?

Барем десеторо људи којима смо помогли данас помаже другима..
Неколико породица је стало на ноге..ми смо им били онај темељ за који су се ухватили док су се давили, схватили да нису сами на свету, напрегли су мишиће и полетели..
Неки од њих су постали веома активни у групи и данас помажу другима..

Нечија деца су добила пакетиће које ни од кога другог не би добила..можда се нека од њих сете друге деце када постану своји људи..сваки глас и свака чоколада се рачунају..

Сваки члан са списка угрожених је обучен, многи су добили храну, намештај, грађевински материјал, деца школски пробор.......
Неко од вас је то донирао..

Колико је књижевних вечери, концерата и утакмица организовано да би се скупила помоћ..
Две "Недеље против против глади" окупиле су све младе уметничке душе овог града у заједничкој намери да помогну некоме..

Неки људи данас могу да се крећу јер су добили колица..уз сву добру вољу, не би група могла сама да скупи толике чепове..много људи је одлучило да се потруди..
Знам много њих који не прескоче чеп на улици него га уредно покупе чинећи град лепшим и чистијим, а кесу са пластиком пунијом..
Неки од њих то чине и када су потпуно скоцкани за излазак..јер мало запрљане руке неће сметати добром проводу..
Човек који откупљује чепове је понудио већу цену од уобичајене јер је пожелео да учествује у акцији на свој начин..

Када, злу не требало, одете на клинике данас, неће ваш возити у сломљеним колицима опасним по живот..јер је неколико одељења добило нова, захваљујући доброј вољи свих нас..

Деци у специјалној школи 14 октобар и штићеницима Маре је живот олакшан захваљујући безбројним донацијама..

Неколико колица, укључујући и моторна, поклониле су Нишлије својим суграђанима..

Сетите се испражњених рафова са водом у свим радњама око Жељиног стадиона током акције "Водом против воде"..и 2 тоне хране скупљене током Монтевидеа 1..

На десетине људи је купило књиге пролетос да би једна цурица отишла на море по први пут у животу..
На крају је једна госпођа понудила свој дом да би њој и њеној мами боравак био још лакши и лепши..а новац од књига је покрио све остале трошкове..
Много њих је те књиге платило више од тражене цене, многи су донирали своје..
Све преостале књиге су поклоњене сеоским школама..

На десетине људи је учествовало на Рисајкл фесту, купило књиге у наредној акцији, донирало материјал за кућице или оставило прилог у неком пет шопу да би макар мало олакшали живот напуштеним животињама..

Неколико озбиљних организација, фирми и црква су се укључивали у наше акције..и нису сви из Ниша, напротив..

Сви нишки медији, па и неки из Престонице, Новог Сада, Русије и далеке Аустралије су нас несебично подржали..сваки свакцијати пут..

Пар момака превезу чепове када затреба..
Неколико људи се увек одазове да припомогне око паковања и њиховог утовара..
Толико њих је сате провело сређујући одећу и пакујући пакете са храном..уместо да опуштено блеје у ТВ..

Марина, уз настојање да помогне деци, вугља и чепове по граду..да допринесе још мало..

Синоћ је једна госпођа, скоцкана за позориште, довугљала кесу са постељином за људе који се пате на клиници..

Има тога још..мада има и оних других..
Увек ће бити оних који ће шутнути пса, урлати на неког, тужити се са братом око међе, мрзети комшију..
Такви неће учествовати ни у једној акцији..
Има оних којима смо здушно помагали, а који неће да се осврну на патње друге деце..
Увек ће бити оних који ће се бацити блатом на туђу добру вољу јер је њихова сујета надвладала доброту у њиховој души..
Увек ће бити оних који су убедили себе да су довољно хумани јер су кликнули на лајк и написали БРАВО испод поста..без да малим прстом мрдну да учествују у нечему..

Но, један диван момак, један од оснивача ове групе је давно рекао..нико није дужан да буде хуман..или хоћеш или нећеш..и то је у реду..

Две одлуке сам донела у смирај овог лета..
Прва је јасна и не може бити упитна..не, мој другар није у праву..
Тачно је да сам се разочарала пуно пута због људске бахатости, али се на крају све своди на..хоћеш или нећеш..
На сваком од нас је да одучи за себе и у име деце која ће се једног дана својим родитељима поносити или ће их се стидети..
То везе нема са мном..

Друга одлука сазрева већ око три године и коначно ступа на снагу..нећемо више скупљати гардеробу..има довољно група у Нишу које се тиме баве, тако да нико неће остати без помоћи..
Ја ћу се бавити неким другим акцијама..није сврха да неком помажете и ропћете у исто време..свакако не желим себи то да чиним..
Напросто сам се уморила..

Остаје ми жал за акцијом "Дрвце за живот", али видим да су неки дивни млади људи почели да саде дрвеће по Нишу..тако да има наде и за њу..само у некој другој организацији..
Остаје да се надам љуљашкама и брезама..ваљда ће и потражња за колицима спласнути, па ће их бити..

Све у свему, добар посао смо одрадили..
Они компјутери су завршили у неком рециклажном центру..али су неки други људи донирали компјутере..и све је дошло на своје место..
Или јеси или ниси..

Када ја планирам пут на море..и Шиптар Српкињу као сестру загрли..

Нормалан свет свуда на планети планира пут на море унапред, организује превоз и усклађује термине, месецима унапред резервише смештај..нема изненађења..

У Србији, већина људи креће да отплаћује рате за море у фебруару, неки и кредит подигну, калкулишу одмор у складу са агенцијским терминима..нема изненађења..

У нашој кући..

Август..
Ја..Иде ми се на море..шта кажеш на Уранополис?
Војкан..Јој, види како је вруће, мрзи ме..
Ја..Мени се иде, не могу лето да проведем у Нишу..треба ми МОРЕ!!!
Војкан..Па иди, ко ти брани..
Ја то вече..ОК, само да испоручим текстове и одо у Грчку..
Сутра долази Гоца 1..креће кући за два дана..
Ја..Јој, па баш бих могла некако да се скоцкам да пођемо у Црну Гору заједно, будем код тебе дан-сва, па да пођем на море..не морам увек у Грчку..
Гоца..Договорено..
Јавим клијенту да нећу радити око 7 дана..
Пошаљем текстове, а он ће мени..лепо се проведи, уплатио сам ти бонус да ти се нађе..
Јупиии..

То послеподне се чујем са Гагом..годинама ме зове да дођем код ње..
Ја..Чек да видим када имам лет за Рим..
Нема лета за Рим из Ниша још увек..али, могла бих колима..одувек сам желела да одем код св Николе у Бари..
У суботу полазим за Подгорицу, преноћим код Гоце, откријем да нема трајекта за Бари до среде..одем на море у Шушањ и Бар, у среду кренем за Бари..
Одушевљена сам..
Кренем даље..уз Јадранско море до Фоџа..препречим до Напуља и Рима..купањац на Тиренском мору..
Баш је безвезе да се враћам назад..
Чујем се са стричеком Јанком и очас посла се договоримо да свратим до њих у Љубљану..баш одавно нисам била..
Тоскана, Фиренца, Венеција..Љубљана, Нови Сад са обиђем пријатеље..
Дођем кући после 2,5 недеље..
Радим три недеље..

Септембар
Ја..Јој, како мени недостаје Грчка..могли бисмо да пођемо да мало видим море..
Војкан..Па, била си!
Ја..Јесте, али нисам била у Грчкој..не могу да преживим ову зиму..видиш да је јесен почела пре времена..
Војкан..Па, хајде..
Ја..Могли бисмо у Уранополис, иде ми се на крстарење око Свете Горе..
Војкан..Ја могу и на Свету гору..
Ја..Не можеш, мораш да се најавиш..

Сутрадан
Војкан..Ја не идем, имам сто послова да обавим у Нишу..
Ја..Штета, баш сам причала са Гоцом 2..Мали је упецао гомилу риба..и то баш великих.. Могао би ти да пецаш а ја да их испечем и да тако имамо бесплатан ручак..
Војкан..Никада нисам пецао на мору..морам да размислим..
Зна тачно да лажем као пас..мрзим да једем рибу, сем пијаног шарана кога толеришем за св Николу, и појма немам како се она уопште спрема..да чишћење не помињем..

Шаље поруку Малом и тражи инструкције..изгледа да му се допало то што је чуо..
Сав одушевљен каже..Идемо!
Ја..Морам да будем 18 у Нишу..
Војкан..Добро, онда 19 у 9.00..
Ја..Волела бих да свратимо у Полихроно да обиђем људе код којих сам радила..баш ми се прича са Барби, недостаје ми..можемо и да преноћимо тамо једну ноћ..
Војкан..Добро..
Ја..Хоћеш да идемо и до Зејтинлика?
Војкан..Може, никада нисам био..онда морамо да кренемо раније..да стигнемо на Халкидики до 15.00..
Ја..Важи..
Војкан..Идем на Нишаву да напецам рибице за мицоније и да спремим клопу за Малену..

Организујем се са Гоцом 3 и Страхињом да пазе на куцамаце и кућу..
18 увече се спакујемо..
Устајемо 19 у 6.00..и једва полазимо до 8.00..загинемо на "здруженом" граничном прелазу са Македонијом, свраћамо у Велес на кафу, идемо на Зејтинлик где се сити испричасмо са дека Ђорђем..
Залутамо..
Војкан..Прошли пут када си залутала у Будимпешти, укључио сам Google map и добили смо рачун за телефон од 13 000 динара због девет минута..ја телефон не укључујем..лутај док не нађеш..
Не стигнемо у Мудонију (Nea Moudania, али јој ја тепам) на кафу коју традиционално не пропуштам, ма у који део Грчке да идем..
Стижемо на Халкидики у 20.30..немају струје у хотелу, самим тим ни топле воде.. Пита ме Танасис да спавамо у другом, али ми се не иде на други крај Полихрона..а и хоћу све да их видим..
Пале агрегат, довољно за полунормално функционисање..и чекамо мајсторе..
Војкан..Ја падох, не могу да гледам колико ми се спава..шта да радимо?
Ја..Да смрдимо..и мени се спава..окупаћемо се ујутру у мору..

Киша је добовала целу ноћ, ујутро жешћа ладовина..ништа од купања у мору..
6.00..Војкан спава сном праведника, ја жељна у море да гледам када већ не могу да се купам..

Мајстори нису нашли где је квар..ништа од туширања.. Запирам се леденом водом..баш ме брига, на мору сам, макар и по ладовинки..

Излазим из собе, видим Пјетро у хаосу..треба целу трпезарију пребацити горе у хол..доле се ништа не види..
Ја..Треба ли ти помоћ? Гледа ме збуњено, вага да ли га је више срамота или је у већој фрци..Треба, процеди стидљиво..стварно је такав..
Пребацили столове, прибор, столице, чаршаве, храну..Задњи тањир износим из кухиње у моменту када гости, изнервирани због времена више него због недостатка струје и воде, улазе у хол..
Војкан се пробудио..Више му је требала кафа коју сам му оставила крај кревета но клопа..
Силази на доручак и види Танасоса како се бори са језером испред хотела.. Узима метлу и креће у акцију..
Да, зато волим тог човека..

Када смо све рашчистили и задњег госта испратили у други хотел, кренемо у шетњу..
Ја..Много је хладно, а и 12 је сати..опет ћу остати без кафе у Мудонији..
Војкан..Шта ћемо онда?
Ја..Деда који кува супер кафу има и хотелчић..можемо да останемо једну ноћ..ионако не верујем да ће цео брод да крене на оно крстарење само са нама..видиш да су сви збрисали..а и чини ми се да сам ономад видела пецароше преко пута дедине куће..
Војкан..Па да онда преноћимо тамо..
Ја..Идем да платим собу па да кренемо..
Газдарица..У овом су периоду собе скупе..кошта НИШТА..
Кажем јој да је то најскупља соба у Пефкохорију, а Војкан довикује да хоће кусур од те цене..опште смејање поред све муке која их је снашла..
Испоздрављамо се, а на вратима ми прилази Пјетро, ставља ми руку на раме..Ти си пријатељ, знаш..и загрли ме, онако како брат грли најдражу сестру..
Немам појма, брате слатки, али када једној Српкињи тако нешто каже Шиптар из Тиране, таква изјава уме да зазвучи у ритму наде да нисмо скроз застранили и да умемо и људи да будемо..

Мудонија..
Док је деда скувао кафу, Војкан се већ упознао са рибарима локалцима и дотрчао са телефоном у рукама..Види колика риба, видиш да је дужа од мог стопала! Што се мене тиче, можемо да останемо овде!
Ја..ОК..можемо до Уранополиса и на један дан ако нам се буде ишло..
Питам деду за собу..
Деда..Имам једну јефтинију са погледом позади..
Ја..Да сам хтела да гледам у зид, не бих долазила на море..
Деда..Аха, а колико бисте да останете?
Ја..Између 5 или 10 дана..не знам тачно..
Деда..Аха..имам и ову са погледом на море и лепом терасом, али је она 50е за ноћ ако останете само 5 дана..
Ја..Подигнем обрву и значајно погледам у правцу празног паркинга..
Деда..Ма, добро, хајде дођи у канцеларију, лако ћемо се договорити..
Он прозбори, ја констатујем да је заладило..и очас посла се издоговарасмо..каже, резервисаће он 10 дана за сваки случај, без обавезе..
Насмешим се слатко у себи..што да му на муку стајем..опасни су Грци, али ја већ предуго залазим у ове крајеве..довољно дуго да ме сами науче како да са њима излазим на крај..

Седим и пишем, Војкан развлачи струне и пакује прибор..
Већ је сумрак, он стоји на тераси као школарац и пита да ли је касно за макар пар забаца..
Наравно да је касно, али што да му кварим забаву..
Ја..Иди, мада те рибе које упецаш немамо где да испечемо..мораћеш да их вратиш у море..
Војкан..Е, какве сам ја среће..побегнем од жене на пецање, а она ме види са прозора..

На Крф крећем већ десетак година и никако до њега да стигнем..Уранополис ће, видим ја, да се сврста у ред..
Кога брига..Пошли смо са 14С, пола пута имали укључено грејање у колима..дочекало нас 23С..
Ја седим на тераси и гледам у море..
Војкан је насмејан већ два дана..
Најавили 27С за два дана..
Потаман..
Размишљам се да питам деду да зове Уранополис да се распита око оног крстарења..
Онако, информације ради..