Пут у Грчку Нo21..Вулкан који прочишћава

Напокон сам се коначно наспавала и вратила у пристојно физичко стање. Два дана упознајем острво и људе, трудећи се да на најбољи начин искористим прилику која ми је од Бога дата.

Видевши све то, каже мени моја дивна домаћица јутрос:

-  Имам понуду за тебе. Ако желиш, остани још једну ноћ код мене. Али, само уз један услов. Да овај дан посветиш себи. Да коначно одеш на плажу, да се бућнеш у море и да уживаш без размишљања.

Баш то сам и урадила. Препустила сам се мору и сунцу, загледана у прљаве вулканске стене.

И знате шта? 

Овај вулкан је потпуно чудно место. Некако извлачи из човека све до сржи. Плакала сам гледајући у пучину, од туге због неких људи којих више нема крај мене, а који су мој живот на све начине покушали да учине горким и туробним. Што је најгоре, углавном су то радили јер су мислили да је то за мене добро. Да ми чине услугу. Да морају да ме спасавају од саме себе. Плакала сам због несебичне љубави неких људи који су је нештедимице изливали на мене и због поклоњених дана, као што је овај, које нам је Господ, преко најнеобичнијих људи, дао да их проживимо волећи, насмејани и срећни.

Не умем да опишем како се тренутно осећам. То је некаква радост битисања обавијена оном исконском тугом због тога што проживљавамо овај живот убеђени да смо важни и незаменљиви, на уштрб људи крај себе. Живимо једни крај других, удаљени и незаинтересовани и стално се питамо зашто смо несрећни и зашто нам се дешавају ружне ствари.

Море, невероватно тамно због црног вулканског песка на дну, ме све време опомиње на то колико смо заправо пролазни, а ипак дане проводимо у свађи, љутњи и нерасположењу.

Седела сам на најпрљавијој и најружнијој плажи на којој сам у свом животу била и осећала се прочишћено. Чак не бих успела да изађем из мора преко клизавих вулканских стена да ме јака мушка рука није подигла у вис и пре него што сам схватила шта се дешава. Одмах затим је наставио да гледа у море, потпуно незаинтересован за моју захвалност. Напросто је урадио природну ствар. Помогао неком и наставио са својим мислима.

Као што рекох, не умем да опишем како се осећам. Тако испражњено и употпуњено у исто време сам се осећала једино једном у животу, након своје прве, три и по сата дуге, исповести, када сам из себе извукла све страхоте које су ме тиштиле.