Пут у Грчку Нo24..Санторини..залазак сунца, скуп шампањац и бесмисао неких избора

Крај дома моје ненадане домаћице су мини апартмани за оне екстремно богате. Такозвани младеначки, мада у некима одседају и целе породице. Они плаћају једну, ретко када две ноћи, да би имали ту привилегију да гледају „најлепши залазак сунца на планети“ изоловани од гомиле света која џоња по два сата дуж шеталишта буљећи у најнормалнији залазак сунца какав се дешава сваке вечери свуда на планети.

Испод мене је апартман у коме је одсео пар. Апартман је скроз бео, сем антрацит сивих степеница, типичних за ово потпуно униформисано место по питању боја (бела, антрацит сива, мало плаве и сасвим мало каки-окер нијансе..плус прљаво-црна боја околиша..као да на острву никада нису чули за неку другу боју).

И они су у белом. Испред њих на, у бело обојеној дасци, стоје две високе шампањске чаше, пар белих свећица и букетић цвећа у стакленој ћаси. Гледају у море или сунце, свако за себе, свако на своју страну. Испијају шампањац без наздрављања и без разговора. Напуштају место пре него што људи начичкани по зидовима престану да пљескају сунцу које је зашло..

Све време сам сетна и тужњикава јер се чини да је ово острво створено за парове. Такав осећај имам. А они су пар. И очито пуно тога имају. 

Данима желим да и ја могу да тако, у белом, са неким попијем луђачки скуп шампањац. 

Те вечери нисам пожелела да сам на њеном месту.

Само сам пожелела да је загрлим.