Пут у Грчку Нo23..Татин загрљај или..у ком тренутку су Срби тако страшно погрешили..

Седим на ономе што се на овом извиканом острву зове плажа, покушавам да се осушим и побегнем што даље од прашине и одвратног црног камењара.

До мене је брачни пар са двоје деце. По говору бих рекла да су Холанђани. Свакако плави, нежни и бели као снег.

Девојчица, у покушају да сиђе са камена, пада наузнак, огуливши дланове. Тихо почиње да плаче. Тата јој прилази, подиже је нежно, као порцеланску лутку и нешто јој лагано шапуће. Мама јој испира дланове водом и брише их о пешкир. Тата је лагано узима у наручје и љуљушка док се није смирила. Љуби је у чело и измамљује дечји осмех.

У води је тата са двоје деце. Унео их је на рукама да се не би повредила на камењу. Наслонио се леђима на стену и држи децу док се сама не одлуче да се лагано отисну у воду. Био је довољан поглед једног од њих да би тата пришао и придржао дете док оно не одлучи да може даље. Без вике, кукњаве. Благи очев осмех је одагнао сваки страх и био тиха подршка када год запне.

Испред мене је отац са две кћери. Арапи. Млађа из неког разлога неутешно плаче (не вришти нити се бацака. Плаче, сузе се сливају низ лице попут бујице, али да нисам гледала у том правцу, не бих то знала. Свакако не бих чула). Вероватно јер јој није дозвољено да са стене ускаче у воду. Он је прво гледа без речи, онда јој каже пар речи на мени потпуно непознатом језику, рашири руке и прихвати дете у загрљај. Она плаче и даље. Он је, уз веома мало речи, љуби у чело. И чека да се смири. Када га је погледала, само се насмешио и слегнуо рамена. И ту се плакање завршило. Одмах затим је из кесе извадио два мала парчета пице и дао свакој по део. Толико.

Сузе су ми саме кренуле. Наслушала сам се прича о српској словенској души, нашој урођеној доброти..бла, бла, бла..

Знам да на плажи где седе наше породице не може да се дише од вриштања, урлања и хистерије. И ово су људи, али причају тихо. И ово су деца, али не вриште, не прскају људе око себе и не праве лом.

Када бих ја, као мала, пала, човек који ме је направио би ме игнорисао или би, у најбољем случају, заурлао да престанем да глумим. Жена која ме је родила би рекла да не драмим јер ми неће црева изаћи. И толико. И знам тачно да нисам једина са таквим успоменама.

Када вам кажу да су сви људи исти, лажу вас. Ми смо, напросто, од вредног, радног и пожртвованог народа, постали ленштине, бахати, неваспитани и себични.

Не кажем да су странци дивни..има и међу њима разних ликова. Али, ето, на ружној плажи сам седела око 45 минута, а све три сцене су се одиграле за веома кратко време. 

Покупила сам ствари и напустила плажу некако тужна и сетна јер ја никада нисам осетила ту тиху подршку и љубав оних који су морали и били дужни да ме воле.

Зато се не заваравајте. Словенска душа је топла само ако ту топлину пренесете на своје дете. Без тога је само пуста и бесмислена фраза.